[ Kistanje danas ] [ Nađeno na internetu ] [ Važni telefoni ]

O dolini dabrova, našem sajtu, pošti i svima nama...

Nedjelja, 27. devetoga 2009. godine...

O dolini dabrova...

Prije nekoliko dana zazvoni meni telefon. Sa nepoznatog broja zove edan čoek. Stariji. Vidim odma da je naš, jer je prvo šta je reka bilo: “Ko je to?” Ja se uredno predstavih, a čoek sa druge strane nastavi svoje, opet pitanjem: „A čueš ti, esi li ti zadužen za onu emisiju?„
Iako na poslu naviknut na različita čudna pitanja, ovo mi bi baš nejasno o čemu se radi, pa mu odgovorih da ne razumjem o čemu govori, da bi li mi objasnio šta mu ustvari treba...

”A jebemu neđelju, ova emisija šta je daješ, ovo... ma ne na televiziji, nego na, kako se ono zove... eli tenet? Ovo o Kistanjama, šta svi čitaju...“
Skoro se naljuti na mene šta nije zna, ali meni je sad već bilo jasno o čemu govori pa sam brzo prešalta u drugu brzinu i reka mu da esam zadužen i pita ga kako mu mogu pomoći...

”Nemeš ti meni pomoći, neg ja tebi. Puštaju mi stalno ođe ovu tvoju emisiju (nastavi on sa emisijom), pa sam vidio svašta i svaka ti čast, ali ne zovem te zato, nego u vezi doline dabrova. I tu emisiju bi trebalo napraviti.”

Taman sam pomislio da je razgovor doša u mirne vode i da smo se razumili, kad ono eto ti doline dabrova. Počo sam se već smijati sam sa sobom, razmišljajući kako sad treba kopati dalje i viditi đe smo to sad došli, ali mi onda odjednom sine kako mi je već jednom jedan drugi stariji čoek pomeno te iste dabrove...
Aha! Znam o čemu priča!

”Alo! Slu šaš li ti mene? Ja ti mogu ispričati sve o dolini dabrova, ako oćeš! ”

”Naravno da oću i hvala unaprijed”, reka sam mu, sad već znajući đe smo i da ću čuti priču o jednom od filmova koji se prikaza u Kistanjama poslje Drugog svjetskog rata, a zvao se “Dolina dabrova”. Inače, snimljen je 1950. godine i trajao je 32 minute, a u njemu su glavnu ulogu igrali, radeći šta drugo nego brane, dabrovi Minesote i Montane. Kistanjcima se strašno dopa, a kako i ne bi, kad ga je Diznijev studio napravio. U Kistanjama je prikazan, po svemu sudeći, 1952. godine, i to u bašti Doma, ali ovo nije provjerena informacija ...

....................................glavni junak "Doline dabrova" sa starim dobrim Diznijem

Čuo sam kompletnu priču o ovom filmu i još svašta oko njega, ali neću imenovati mog sagovornika, strasnog filmofila i ljubitelja Diznija i „emisija o Kistanjama na tenetu“. Neću ni o filmu sad, nego o nečem skroz drugom, mislim važnijem...

Izgleda da je ova brana koju rukama i nogama gradimo, a zovemo je „ Moje Kistanje”, sve jača i da je nas dabrova sve više. Prilažemo neki više, a neki manje, ali sve je više dabrova i sve više grana ubacujemo u našu branu...

O našem sajtu...

U zadnje vrijeme pogotovo, sve češće stižu mail-ovi, sa svih strana ove naše ljepe, lude i ugrožene planete, a u njima vaše fotografije, sjećanja, glasna razmišljanja, komentari, vjesti...
Ima i kritika tu i tamo, ali su i one dobrodošle i neka ih, jer pomažu da sagledamo i različita mišljenja. Uostalom, očito i kritičari ne mogu bez sajta, što je opet odlično.

Svima vama koji pošaljete ponešta, želeći doprinjeti našem sajtu (ajde nećemo ga više zvati emisija), poruka je:
Hvala vam i samo nastavite tako. To što se desi da se ponešta ne objavi odma, nikako ne znači da je odbačeno ili neinteresantno, nego samo da se traži pravi trenutak ili pravo mjesto za objaviti. Šaljite i dalje sve što ima bilo kakve veze sa Kistanjama, a prenesite i svima koje znate da to isto učine. Gradimo veliku branu, ogromnu. I važnu. Svaka vaša grančica, pa i najmanja, pomaže. Sve što niste našli na sajtu, a mislite da bi na njemu trebalo biti, pošaljite. Ne ustručavajte se...

Sad kad znamo da i oni koji nisu nimalo vični internetu redovno prate šta ima novoga na sajtu, a još više ohrabreni saznanjem da je ovoga ljeta posjećenost sajta moje-kistanje.net umjesto da opadne, što je prilično logično, narasla i to dosta, sa obnovljenom snagom krenućemo u jesen dvije iljade i devete. I dalje ćemo biti spona...

59305@moje-kistanje.net

U zadnje vrijeme stiglo nam je dosta mail-ova. Ili grančica. Izdvajamo ponešta za ovu priliku, a ponešta je i ušparano za neku drugu priliku...

"Ja sam Petar Grčić sin Jovice i Soenare Grčić. Šaljem vam neke fotografije i srdačno vas pozdravljamo iz Čačka."

.......................................................Drugarice na Preobraženje 2009...

....................................Sonja Bezbradica sa unučadima Jovanom i Petrom...

"Ćao,
porijeklom sam iz Kistanja i u Kistanje odem uvijek kad imam malo slobodnog vremena. Poslije Oluje, moja porodica i ja smo ostali u Banjaluci, a prilikom jedne od nedavnih posjeta rodnom kraju, napravila sam nekoliko zanimljivih fotografija i bila bi mi čast da se nađu na ovom sajtu. Puno pozdrava, Sanja Lalić."



"Postovanje meštre! Bio sam puno puta na sajtu i jako poštujem sav Vaš ulozeni trud, nemam nekih posebnih zamjerki, naprotiv. Evo Vam šaljem nešto fotki što sam uslikao prije petnaestak dana. Imam još nešto slika Bukovice, ali drugi put, kad uhvatim još malo vremena.
Veliki pozdrav! Stane Gajica."



"Evo Vam šaljem slike s izleta Jerkovića iz Istre u rodnom kraju. Pohvale stranici!
Jerković Dmitar"


"Odavno razmišljam kako bi bilo lepo da imamo neku stranicu za kulturu, ali dva smrtna slučaja u muževljevoj porodici sprečila su me da pišem ranije. Priči koja sledi tu naravno ne bi bilo mesta, ali možda bi se u onome posle nje moglo nešto naći. Ja zaista ne mogu da procenim. Pozdrav od Radojke Grulović iz Novog Sada.

Prva ljubav u Kistanjama
Kada sam 1967. g.upisala srednju školu u Beogradu, srušio mi se ceo svet. Jedina mlaka uteha beše to što odlazim privremeno. Međutim, ostadoh i na fakultetu. Tada sam se malo prelomila, pomirila i osetila da tuga polako postaje podnošljivija. Samo, niko me nije mogao naterati da za raspuste odem negde na odmor, kao ni posle, kad sam se zaposlila. Mene su sve lepote sveta čekale u Kistanjama.
I tako, leta '71., kao i za sve letnje raspuste, došao je kod đeda i strica, a stričeva kćer bila je moja drugarica. Rodio se i živeo u jednom slavonskom gradu i bio pred završnim razredom gimnazije a ja pred upisom na fakultet. Tog leta, na Preobraženje Gospodnje, dok smo plesali u Domu kulture a kolena nam klecala, promrmlja on smušeno da se zaljubio u mene i da bi mi doneo jednu svoju pesmu ako se ja ne bi ljutila. Ih, nisam mogla dočekati! Ispostavilo se da se pesma zove "Jabuka" i opisuje njegove maštarije noću ispod stabla jabuke kraj gusterne u đedovoj bašči. Naša veza podrazumevala je i kolektivne šetnje. On bi u sumrak sa društvom iz Donje ulice krenuo prema raskršću, a ja prema njima kroz šibe pogleda i komentara onih što uveče, kad se zaliju bašče i nahrane kokoši sjednu ispred kuća i nema šanse da im nešto promakne. Svi su mi bili dragi, prelivala se moja ljubav na sve što me okruživalo. U šetnjama bi društvo usporilo a zatim i posedalo na zidić blizu ambulante i pustilo nas malo napred. Nas dvoje bi seli na neke bandere što su ležale na livadi navr Kistanja, preko puta pomenute ambulante. Tu smo se i poljubili nespretno zadnje večeri uoči njegovog odlaska. Nekako, najlepše mi je bilo petkom (pazarni dan), kad bi oboje u gužvi na pijaci kao nešto razgledali i kupovali i bez reči znali da ćemo se uveče videti. A tih toplih avgustovskih dana, uveče bi se znala naduti takva bura da je bilo milina navući lancun na glavu pa uz veličanstveni duet bure i cvrčaka "premotavati film" o još jednom susretu u domu ili na banderama. Nikada posle, ni u jednoj dvorani, ni na jednom koncertu, nisam bila omađijana takvom čarolijom. Sve što sam kasnije slušala, bilo je vežbano i naučeno, a ja sam tada, s glavom ispod lancuna, slušala nebesku muziku. (Napominjem da se kući dolazilo oko deset ipo, nečiste savesti, a legalo tiho i u mraku u nadi da nas niko ne čuje.) Tako prođe leto, on kući a ja u Beograd. Svake noći su se na unskoj pruzi mimoilazila bar dva pisma, a u mom pravcu i po jedna ili više pesama. E, dođosmo do glavnog. Možda zbog pesama, t.j., onoga o čemu se u njima govori i pišem. One su moje vlasništvo pa nisam tražila dozvolu autora da vam ih pošaljem, a on se i ne bi bunio. Više od naših mladalačkih zanosa, nerealnih obećanja i planova, fascinirala me je ta bezuslovna ljubav prema zavičaju, letnjoj žezi i suši, užarenom nebu i zemlji, sprženoj travi, kamenju i smrekama. Poslaću nekoliko iz zbirčice koja je još u rukopisima na, raznim papirima ili u školskim sveskama zajedno sa zadacima iz matematike i koju još niko nije video. Naša priča završila se kao i sve takve. Niko ne zna tačno kada i zašto su se proredila i konačno izostala pisma. Kada je i on došao na fakultet u Beograd, postali smo baš pravi drugari i tako je do danas. Moj vižljasti dečak sanjar postao je fizičar i počeo pisati neku ozbiljnu poeziju koju ja ništa ne razumem. A, sada pesme i ne zamerite što nisu potpisane.

SANjARIJA
I pričao sam mirisima lipa
davne, jednom srećne
kamenjare,
sutone leta što nad nama sipa minule čežnje,
fantazije stare...
O, da li su ikad postojala
tvoja sanjališta koja
leptirima dišu,
kotarice slutnji
sanjalačkih boja
lavirinti noćnih sećanja na kišu.
O, dali si bila tuga belih ruku,
o, da li si bila leto iznad smreka ...
Iznad mene još se uspomene vuku
zamorenih lipa, uzdrhtalih reka.
Ime ti je bilo baldahin od kiša,
pogled- zalutali mirisi pinija.
Od tebe je samo tuga bila tiša
sve što od nje osta
jesenju proklija.

STARA SMREKA
Moju tajnu krije smreka
u suzama od rose
i od smole...
Zagonetna i daleka
K'o apostol drugog sveta
pruža svoje ruke gole,
nekog čeka
u samoći razapeta.
Na nju veo spustio se
od prašine...
Pustoš sad je kuća njena
i okrutna gorda mati
bez milosti,
bez topline
zla je žena...
Živi večno, večno pati,
njena prošlost verno čuva
mnoge tajne, mnoge kosti.
Opori su njeni dani,
kora njena već je suva,
smrt je neće.
Pričao sam njoj o tebi,
rekao sam da te volim,
ćutala je.
Beše ista kao lani,
slutnja kobi i nesreće,
ništa lepo na njoj ne bi godinama.
Ceo život gledala je kamen goli
večno sama. Slušala je zato ćutke
kao da je opijena
stara smreka,
brojala je te trenutke
kao starac,
kao žena koja čeka.

Napomena; Nikada nisam pitala zašto su sve pesme u originalu pisane ekavicom i u to neću dirati."

O svima nama...

Rasuti smo svuda i ima nas od Kistanja do Aljaske, ali povezani smo i dalje. Povezuju nas zajednička sjećanja, škola, nastavnici, rodbina, kamen, smreka, pijaca... naše Kistanje.

Ako ne možemo u Kistanjama, možemo se kad god oćemo viditi i okupljati ođe i to bi trebao biti pravi smisao postojanja našeg sajta. I jeste...

Zbog svega ovoga, ovaj prilog i jeste na stranicama Kistanje danas, a ne negdje drugdje...

--------------------------------------------------------------------------------------
Imate komentar na ovaj prilog? Pošaljite ga odavde...

Komentari (0)