..

(Одломак: ТУРСКО НАСЕЉЕ ЧУЧЕВА )

...Послије освајања Книна, 1522. године, Турци су без отпора ушли и у сва остала старохрватска насеља, између осталог и у срдњовјековну тврђаву Трошењ град, коју називају Чучева.

У тврђаву Чучева населила се фамилија турског бега Љубунчића.
Фамилија бегова Љубунчића била је чистог турског поријекла и као таква била је у великој милости султана. Због тога су често чланови ове фамилије обављали дужност крчких капетана, а појединци и дужност санџакбега. Због заслуга у обављању тих дужности добили су од султана огромне посједе.

Ова фамилија била је уз бегове Атлагиће, који су били господари Вране, Надина и Земуника, једна од двије најјаче беговске фамилије у западном дијелу Отоманске царевине. Раполагали су великим посједима на Ливањском пољу, као и на подручју скрадинског залеђа, кистањско подручје, па све до данашњих Ивошеваца.
Чучево је било сједиште њихове власти. Уз бега, ту су били насељени и његови војни заповједници, као и савјетници који су обављали свјетовну власт. У околини града налазило се насеље у коме је била стационирана војска. Она се састојала од мањег броја војника који су били турског поријекла или потурчених Босанаца, а највећи број војника били су мартолоси, односно хришћани који су служили као турски војници. У окрутности према домаћем становништву међу њима није били разлике.
Један од најокрутнијих бегова из ове фамилије био је Мехмед бег Љубунчић, који је владао у првој половини XVII вијека. Кад је бег Мехмед полазио на пут ради обављања државних послова, или у посјету својим пријатељима, околним беговима, никад није ишао без тридесетак мартолоса. Храну за бегове пратиоце требало је да осигура цтановништво из мјеста кроз која је пролазио. Из тог разлога бегови пратиоци су немилице упадали у куће и узимали све што им треба. Приговора на ово није било. А како ће и бити кад је било познато да је Чучево била тврђава са најокрутијим затвором који је у то вријеме постојао. Становништво је одлуком бега било осуђивано и затварано и за најмању непослушност. Већи прекршиоци су извођени на куле тврђаве и живи бацани низ брину у ријеку Крку.

Према турском дефтеру (попису) из 1550. године, околна сеоска насеља при тврђави Чучева били су џемат кнеза Радослава. Састојала су се од четири кућне заједнице, и то:
- баштина Јована у руци Вукмана,
- баштина Радиоце, сина Николе Вукосавова,
- баштина Радоја, сина Стевана,
- баштина Ђуре, сина Вукоја.

Пошто су кућне заједнице тога времена имале од 30 до 50 чланова, може се закључити да је сеоски дио насеља Чучево тада имао од 120 до 200 становника.
Према дефтеру из 1574. године, Чучево је поново џемат кнеза Радослава, а као кнез Чучева помиње се Вукман, Вукосава.
У то вријеме постоји пет сеоских кућних заједница, једна више него 1550. године.
Проучавањем поменутих дефтера није могуће разпознати сличне податке за остала кистањска насеља, пошто су та насеља носила, за данашње вријеме, непрепознатљиве називе.

Турска власт у Чучеву трајала је до 1648. године. Тада је у сукобима турске и млетачке војске овај град потпуно срушен. Срушен је и мост преко ријеке Крке који се од памтивијека налазио надомак тога града. Срушио их је по свој прилици морлачки војсковођа Вук Мандушић, да би послије ослобођења читаве Буковице спречио противнапад турске војске из њиховог јаког упоришта Дрниша.
Ни град Чучева, ни мост на Крки никад више нису обновљени.
Из историје српске православне цркве егзистира податак да је 1587. године митрополит дабробосански Гаврило одобрио манастиру Крка да врши богослужење у неколико оближњих парохија, између осталих и у данашњој кистањској, а ради лакшег издржавања манастира.

Иначе, у то вријеме живјело се сиромашно, често на ивици глади. Судбину народа дијелили су свештеници и монаси....

-----------------------------------------------------------------------------

(Одломак: КИСТАЊСКА ВАРОШ ЈЕ ОСНОВАНА)

...Први услов за озбиљан развој цјелокупне инфраструктурe Далмације, као и прелазак из дотадашњег строго феудалног односа на нови либерални капиталистички систем друштвених односа, био је изградња путева. То су Аустријанци уочили одмах пошто су 1797. године преузели власт у Далмацији. Активирали су пројекат инжењера Zavarea, а међу првим цестовним дионицама, које су за вријеме прве аустријске владавине саграђене, биле су цесте Задар – Бенковац – Кистање – Книн и Брибирске Мостине – Скрадин. Послије изградње ових саобраћајница, те цесте Обровац – Кистање, која је саграђена неколико година касније, за вријеме француске управе, кистањски Kвартир нашао се на раскрсници прометних путева. Тиме је испуњен основни предуслов да се на том мјесту почне развијати организовано насеље. Поготову што је маршал Marmont, војни управитељ Далмације, управо на том мјесту поставио значајан војни логор. Уз логор је одмах почео да буја живот, што су искористили поједини кистањски домаћини и у близини почели да граде куће.

Када је француски генерални гувернер Илирских покрајина маршал Betrand 1811. године израдио нову административну подјелу Далмације, Кистање постају центар околних насеља која су ушла у састав новоформиране општине Кистање.
Мада овај период историје Кистања није довољно истражен, из расположивих података може се закључити да је општина Кистање основана 1.1.1812. године. Имала је статус сеоске општине – синдиката. На челу општине налазио се синдик. Синдика је постављао гувернер покрајине, у чије је име синдик управљао општином.
У исто вријеме почеле су дјеловати и сеоске општине Бенковац, Новиград и Станковци.
Дотадашњи аустријски котари Книн, Скрадин и Обровац добили су статус preture.
Рreture су, за разлику од синдиката, имале Општинско вијеће на челу са општинским начелником. Општинског начелника је такође постављао гувернер покрајине.
Ниже управне јединице у синдикатима и preturi звале су се капетаније.
Сви набројани синдакати и preture са подручја сјеверне Далмације били су сврстани у Окружје задарско .
Послије брзог слома француске управе, до које је непосредно иза тога дошло, на власт су се 1814. године поново вратили Аустријанци.
Подручје Далмације тада добија назив Краљевина Далмација.
Аустријанци су одмах на почетку владавине извршили нову административну подјелу подручја Далмације. По тој подјели Кистање су стекли статус preture (Pretura di Chistagne) у оквиру Задарског окружја (Circolo di Zara).
Кистањска preturа започела је да дјелује 1823. године .
Нова административна подјела подручја и постепено гашење феудалног система почетком XIX вијека довело је до тога да су се на подручју Далмације почеле формирати нове вароши. То се најприје десило уз постојеће административне центре у регији, који су до тада били само утврђења у којима су живјели страни управљачи и војска. Тако су настале вароши Книн и Обровац. Исто то се десило и на раскрсницама значајних путева, на којима су формирани нови административни центри. Тако су настали Бенковац и Кистање. Потом су на тим мјестима почела ницати организована насеља. Таква насеља су у почетку насељавали домаћи становници, из околних заселака. Убрзо почињу значајне миграције становништва унутар регије, па и шире. Ова насеља тада постају центри управног, трговачког, културног и другог живота.

Као посљедица таквих збивања, већ у доба француске владавине, поједине сеоске фамилије долазе и у Кистање. Први је дошао Јован Лалић, син Ристе, који је саградио кућу чији се остаци и данас могу видјети као гранични зид између дворишта пок. Љепосаве Појке Цвјетковић и Милке Мандић. Послије Лалића, стигли су Крнете, Мартићи и Штрпци.
У првобитној изградњи Кистања нарочит допринос дао је манастир Крка, који је у првој половини XIX вијека у данашњем центру Кистања саградио неколико кућа.

...

Пошто је манастир Крка смјештен дубоко у кањону, основна потреба калуђера била је да се одабере једно мјесто гдје ће се организовати одмор за чланове манастирске братије и гостију послије мукотрпног изласка из кањона. Сасвим логично, одабрано је мјесто на којем се у то вријеме почело развијати урбано насеље. Манастирске куће, које су ускоро саграђене у Кистањама, биле су уједно и духовни и образовни центар за све околне засеоке. Понекад су ове зграде служиле и за становање, пошто је живот уз Крку био подложан болестима, поготову маларији.
Забиљежено је да су средином XIX вијека сви становници насеља Кистање били сељаци, што значи да им је, без обзира што су становали у новооснованом урбаном насељу, основно занимање било обрада земље .

Становништво Кистања већ тада се активно укључило у догађаје који су обиљежили прву половину XIX вијека.
У неуспјелом атентату на далматинског епископа Бенедикта Краљевића, који се догодио 10.5.1821. године, учествовао је и Василије Катић из кистањског засеока Чучево. Катић је, уз помоћ проминских Срба Саве Поповића из Богатића и Андрије Клепе из Оклаја, покушао убити епископа зато што је у договору са царским властима прихватио унију и почео православне вјернике преводити у, како су Аустријанци говорили, царску вјеру. Атентат није успио, али је послије тога епископ Краљевић напустио епископију далматинску и побјегао у Италију. Без обзира што атентат није завршио смртним исходом, доживио је своје пуно оправдање јер је процес унијаћења послије тога заустављен. Катић, Поповић и Клепо осуђени су на доживотну робију. Катић је умро је у казниони у Старој Градишки...

-----------------------------------------------------------------------------

За све вас који ову књигу желите купити и прочитати је цјелу, ево контакт информација за поручивање или могућих начина куповине:

- телефон +381 (0)64 897 4617 или +381 (0)63 279 455
- мејл адреса ljupce.mandic@edb.rs
- у Кистањама код Бошка Траживука Шеве
- у Београду у Тржном центру BN BOS - на благајни на првом спрату

-----------------------------------------------------------------------------