........................................’’Sveti Ilija Gromovnik Bog za karate’’

Tekst i fotografije Milana Čabrića...

Sportski list TEMPO je u broju 222, davnog 10. šestog 1970 godine objavio prilog Milana Čabrića pod nazivom ’’Sveti Ilija Gromovnik Bog za karate’’.

Diskvalifikovani šampion dr. Vojislav Bilbija u manastiru Krka uči karate učenike bogoslovije

Bio sam jedini putnik koji je tog ranog popodneva izašao iz brzog voza Beograd – Zadar na pust peron stanice u Kristanju. Gotovo da sam se zato osećao krivim jer eto, zbog mene, iako samo za trenutak zastala je ova zahuktala kompozicija puna nestrpljivih ljudi željnih da što pre stignu do mora.

’’Hodajući prašnjavim, pola kilometra dugim putem prema varošici, pod vrelim dalmatinskim suncem, razmišljao sam, sa prilično strepnje, o tome da li ću uopšte obaviti posao zbog koga sam došao? Da li će u Manastiru Krka, dozvoliti da prikupim materijal za reportažu o đacima pravoslavne bogoslovije, budućim kaluđerima, popovima, igumanima, možda vladikama, koji u slobodno vreme uvežbavaju smrtonosne udarce: hiraken, heisoku….? Da li će dopustiti da oko kamere zaviri iza debelih manastirskih zidova.?

- Da li ste vi novinar ‚’Tempa’’… – primili smo vaš telegram, baš sad na pošti, pa dođosmo da vas povezemo – reče mladić koji je sedeo na zaprežnim kolima. Sa pet džakova hleba i dve prazne kante za mleko, koje su negde uz put natovarili, prevalili smo četiri kilometra po putu koji je bilo teško razlikovati od okolnog kamenitog i niskim, oštrim rastinjem obraslog terena.

’’Međutim, sve neugodnosti dugog puta, sva strahovanja, su nestala već u prvom kontaktu sa ljubaznim domaćinima: rektorom Nikolajem, protom Bogdanovićem, kaluđerom Jovanom i dr. Vojislavom Bilbijom, nekadašnjim karate šampionom Jugoslavije, koji od januara ove godine stanuje u manastiru i radi na izradi jednog velikog srebrnog ikonostasa.

Grupa mladića u belim i crnim kimonima zagrevala se na stenovitom platou ispod Manastira, okomito uzdignutom iznad reke. Dr. V. Bilbija objašnjava: -‚’Ne vidim ništa čudno u tome da sveštenici vežbaju karate. Uostalom, karate je nastao u budističkim manastirima. To je plemenit sport. Tako sam i rekao šibeničkom vladiki episkopu Stefanu. On se složio sa mnom i dozvolio mi da ovde treniram momke’’. Zagrevanje je završeno. Prvi par izlazi iz grupe i zauzima stav za borbu. Umesto karakterističnog klanjanja, borci su se prekrstili. I tada, na samoj ivici stene, otpočinje borba.

........

Pljušte udarci. Po koji pogodi u lice, stomak, grudi. Jednom od boraca prsla je usna i krv kaplje po kimonu. Međutim niko ne obraća pažnju na to. Čak ni on sam. Izmenjuju se parovi. Ponovo udarci, blokade, poluge…borci padaju, dižu se. Jedan od njih je, celom dužinom, pao u grm oštrog trnja.
To su čvrsti momci – kaže Bilbija – takvi se nikada ne bi mogli naći u gradu. Sem toga, oni su ‘’prazni’’. Sve upijaju što im se kaže. Za četiri meseca, koliko treniraju, savladali su mnogo više tehniku karatea nego gradska deca za godinu dana. Uostalom, recite, da li su borbe koje ste gledali ovde slabije od onih na našim državnim šampionatima? -Zašto neki imaju crna kimona? – Sami su tako hteli. Ja se nisam mešao. Kažu, ‘’crno je simbol naše vere, boja naše mantije’’.

........

Kada je i poslednji par završio borbu otišli su u manastirsko dvorište gde su ih čekali džaćići sa peskom da treniraju udarce nogom, pesnicom..

Nešto kasnije napuštamo ‚’borilište’’ da bi u kabinetu rektora bogoslovije Nikolaja, uz crno vino (za koje sedi prota Bogdanović kaže da ga ‚’boljeg nigde nema’’) malo popričali sa manastirskim starešinama. –Ne znam šta ima u tome neobično – kaže rektor — što se u našoj bogosloviji neguje sport? Još i pre ovog rata bilo je sveštenika koji su igrali fudbal ili se bavili nekim drugim sportom. Hrišćanska etika vodi podjednako računa kako o duši tako i o telu’’.

Od 142 učenika bogoslovije – 105 se prijavilo na kurs karatea. Kako objašnjavaju ovaj fenomen u jednoj duhovnoj školi?—’’Karate doživljava ‚’bum’’ u celom svetu – objašnjava dr. Bilbija. Ovi momci nisu ništa manje obavešteni i zainteresovani od ostalih ljudi’’. – ’’U suštini to je plemenit, defanzivan sport – objašnjava rektor Nikolaj – koji može samo pomoći pri formiranju ličnosti. Ono što je plemenito u sportu nije u koliziji sa učenjem Crkve. Vera traži duhovnu snagu a ta snaga se može steći u karateu. Karate vaspitavu duh, volju… onaj ko tako priđe ovom sportu moći će kod sebe da angažuje plemenite osećaje.’’

—’’Danas se u bogoslovijama uči predvojnička obuka – kaže rektor Nikolaj, a ona je daleko ‚’ofanzivnija’’ od karatea. Međutim, ako je poznavanje vojne veštine potrebno radi sopstven odbrane i odbrane svoje zemlje, onda ja ne vidim razliku između PO i karatea. Bar ne što se tiče njihove moralnosti gledano s verske tačke. ‘’

Mrak se bio već spustio kad smo prešli u manastirsku trpezariju na večeru. Tu je razgovor bio mnogo spontaniji, neusiljeniji. Kaluđer Jovan isposnički mršav, sa dugom bradom objašnjavao je, u šali, kako će steći ogromnu popularnost kod svojih đaka kad od dr. Bilbije nauči da jednim udarcem gole šake rascepi debelu kamenu ploču na dva dela.

........

Na rastanku dr.V. Bilbija je ispričao kako je hteo već ove godine da prijavi manastirsku ekipu za državno prvenstvo u karateu, ali je zakasnio sa prijavom. –Iduće godine sigurno neću zakasniti. A na pitanje – kako će se zvati ‘’manastirski klub’’? dobijam odgovor: – To još tačno ne znam, ali moji učenici predlažu ‘’Karate Klub Svetog Ilije – Gromovnika’’

NISL TEMPO, Broj:222 10. juni 1970.godine

(Tempo naša i pročita i prosljedio nam Jovan Rakić)

Evo i jednog sjećanja Vojislava Bilbije, ispričanog u drugom mjesecu 2014:

.........