..........................Миле-Марко Мажибрада и нове "Буковачке приче"...
Прије нових прича о првом возу у Кистањама, предлажемо да прво погледате видео запис који смо нашли на сајту youtube.com, а који се на очито лошем енглеском зове "Frst train Knin-Zadar". Посље тога, морете се добро припремљени и убачени у тему бацити на штиво...
-----------------------------------------------------------------------------
----------------------------------------------------------------------------- Прва прича (зера прије првог воза)
...Видили смо да неколико радника “Комуналца“ из Книна
поче зидати, кречити и поправљати кров, фарбати
прозорске оквире и врата, али је то ишло некако споро,
као да се намјерно отеже. Истовремено се чуо писак
локомотиве, који је из дана у дан био све ближе, док нам
ђаци из Крнета у Пољу, који су били најближе будућој
жељезничкој станици, не јавише да се дим парњаче види
одмах изнад цесте за Мацуре и да се полажу станични
колосјеци. Сутрадан смо с професором Рађеном, који је
тад предава и физику, отишли колективно на жељезничку
станицу и видјели радове. Тамо је одавно био готов
станични плато за три колосјека, са сјеверне стране је
била омања камена зграда за коју нам рекоше да то неће
бити зграда жељезничке станице већ за раднике
одржавања пруге,а да ће станица бити по средини
између улазне и излазне скретнице, тамо гдје су сад
наливени темељи, а јужније од ње стотињак метара биће
магазин са рампом за пошиљке.
То нам је објашњава
један жељезничар са зеленим ширитама на модрој
униформи, плаве косе и плавих бркова, којег су остали
радници звали “Господару“ или “Стаљине“, ваљда ради
бркова. Док нам је он објашњавао о шинама, праговима,
тирфонима и чавлима, скретницама, туцанику, грусу и чему све то служи, зачуо се писак парњаче, лупање
клипова и тандркање тендера и вагона, а према
Ивошевцима је куљао час бјели, час сиви дим, који се
све ближе приближавао.
-“Сад се пазите дјецо, станите са стране, даље од
колосјека, и гледајте, са возом се није играти, а ја се
морам побринути за раднике.“- рече нам Стаљин и
покаже руком гдје требамо стајати.
Већина нас дотада није видила воз, осим у сликама у
уџбенику физике или читанци, а сада се из усјека
појавише ниски плато вагони са ступцима, као на кару
повезани ланцима, натоварени шинама и праговима, које
је гурала мала црна локомотива, пушући и стењући, из
које је пара под притиском шиштала на све стране, час
јаче, час слабије, а из димњака јој куљао дим у
навиљцима. Једино шта је на њој било свјетло то су били
рефлектори и огромне полуге и клипови са страна са
којих се цаклила машинска маст, те очи и зуби
машиновође и ложача. Кад нас машиновођа угледа поред
Стаљина повуче неку одебљу жичетину и у зрак, прав ки
стрела, суну увис стуб бјелог дима, а затим се зачу “ихи,
ихииии,хи“, а мало затим локомотива лакше, стењући
стаде код нас, и даље дахћући ки пас послије дуге трке
за зецом.
-“ Шта је Стаљине, врбујеш дјецу за пругаше!? Не вјерујте
му дјецо ништа, ту вам не фали крамп, пињурице и
тирфонка и печење на сунцу, а смрзавање зими. За тај
поса није вам потребна школа већ мишице и кичма. Учите
за машиновођу, ово је право, путујеш дању и ноћу и
видиш свјета.“- виче машиновођа да надјача буку
локомотиве, силазећи низ гвоздене решеткасте
степенице, придржавајући се једном руком за сјајну
месингану ручку.
-“Па да имају твоју гараву њушку и да стално носе ступу
по џеповима. Ест,чист си ми и мирисан, неби те Крка за
три дана опрала, мајсторе Стево.“- говори му Стаљин
пружајући му руку.
-“Шта ћеш с овим, ђе ћемо ово истрести?“- пита га мајстор
Стево.
-“Ево долази десетина, па идите према Ђеврскама, тамо
остави вагоне да их истоваре, а ти можеш назад у Книн.“-
рече му Стаљин.
-“А маренда, шта си спремио?“- смије се Стево.
-“Знаш да је у Кистањама јефтина и најбоља јањетина, а
“сок“ се жути ки злато! Док се вратиш с пруге чека те све
топло и спремљено, ништа не брини. Ајде, покажиде
дјеци начас локомотиву.“- наговара га Стаљин.
-“Дођите дјецо! Учили сте о парном строју, ово је
локомотива, покретни парни строј. Видите ово, то је
тендер ђе стоји вода и угаљ, а ово напред је кота, а
испод њега ложиште ђе овај човјек ложи угаљ. У котлу се
вода претвара у пару, а пошто је то затворено, ствара се
притисак, те та пара иде у ове цилиндре, ту преноси
притисак на клипове, а ове поуге претварају ту силу у
кружну и тако се покрећу точкови. Ту су још: генератор
који ствара струју за освјетљење, парни цилиндар за
кочење локомотиве и вагона, сигурносни вентили да нас
ђаво не однесе у ваздух и то је то, просто ка пасуљ. Ко
се одлучи учити за машиновођу мора изучити занат, па
радити неко време у ложиони на одржавању и поправци
локомотива, а онда полагати посебни испит за
машиновођу, да би мога возити по прузи. Треба се пуно
радити и учити, али се све то да свладати, тога се не
треба бојати. Ето, то вам је довољно, засад!“ - попе се он
на локомотиву и кад му Стаљин да знак да може кренути
црвеном заставицом, он унутра повуче неке полуге и
локомотива застења, суну јој из димњака облак бјелог
дима, а полуге са стране се почеше лагано кретати у
разним правцима. Црвени полумјесец на највећим
точковима крену напред и наста шкрипа и тутњање вагона на којима су засјели пружни радници.
-“Ајд’ здраво!“- викну мајстор Стево и повуче жичетину, а
пиштаљка захихота “Их, хииии, их“ што одјекну цјелим
крајем.
Засмрди угаљ, а по нама попадаше црне честице чађи,
док је воз полако одмица према Ђеврскама.
-“Ето, сигурно вам је сад јасније у вези парног
строја. Ништа ту нема комплицирано, просто да не може
бити простије.“- јави се професор Рађен и даде нам знак
да кренемо назад у школу. А од Стаљина смо сазнали да
се први воз и отварање пруге до Кистања планира за
љето ове године кад се доврши станична зграда, а да ће
се тако пуштање продужити по дионицама до Бенковца,
па на крају до Задра...
----------------------------------------------------------------------------- Друга прича (прави, први и званични долазак првог воза у Кистање) ...
...За Дан устанка у СР Хрватској, 27. јула,званично се
отварала пруга Книн – Кистање. Тог дана, ујутро, ће доћи
свечани воз са гостима из Републике, котара и опћине и
одржаће се велики народни митинг. Позвано је и старо и
младо да учествује на свечаном дочеку воза.
Пар дана
прије цјело мјесто је искићено великим и малим
заставама СФР Југослафвије и Ср Хрватске и црвеним
заставама СКЈ, а исписане су и пароле великим
штампаним латиничним словима, око Споменика
покошена је трава, а Васиљ је добио помоћ да очисти
улице од Плаца до Гргине куће и од Стојанове куће, па
све до станичног платоа, на којем је изграђена дрвена
бина за говорнике на митингу. Рано ујутро су положени
вјенци на Споменик на Раскршћу и у Деворовој долини
без неке посебне цермоније и говоранције, а након тога
сви су се упутилина жељезничку станицу. На Раскршћу
су остали само барба Жване и још неколико сталних
докоњака, старије доби, који су радије отишли у Гостиону
на бићерин и картање. У пролазу неки од мулаца позва
барба Жвану да иде на митинг, а он се извуче изговором:
-“Далеко је то за мене, слаб сам ти ја на нугама, ја ћу се
забављати читајући ове пароле, а то ће ми узети све
време до ручка, јер не читам најбоље латиницу. Штета је што нема баш ни једне на ћирилици, лакше би ми било.“
Нико ниједну његову није узима заозбиљно, пошто су
рачунали да је он што од старости, што од природе или
Бога одавно отиша на квасину, иако су знали да је стари
момак у великом граду био цјењени високи државни
чиновник.
-“Фалај, ки да смо у Широком брегу, а не у Кистањама,
све латиница и ниђе српског барјака, а ја сам га у Другом
рату цјело време нусио у партизанима.“- јави се Бећо и
повуче барба Жвану према Гостиони не чекајући одговор. За Бећу се знало да је у Другом рату с партизанима
прегазио цјелу Југославију уздуж и попреко, већином у
казненом батаљону, због преке и жестоке нарави и оштра
језика и јогунасте памети, и свак сечудио како је оста
жив, а он ни рањен није био. По демобилизацији се вратио
у своју камену потлеушицу, бавећи се оним чим се и
прије рата бавио,обрађивањем оно мало њива и држећи
нешто вуњачи и кокошију. Наравно и магаре:
-“А с ким би се иначе паметно наприча, фалај!?“- река би
он. О рату није ништа прича, ни добро ни лоше, а на свој
садашњи статус се није жалио, нити је тражио неку
помоћ или не дај Боже признање. Једина промјена која се
могла примјетити била је та што је магарцу персира ки
највећем господину, а зашто, то нико није зна, нити га је
смио питати. На крају су се сви сложили да је то
вјеројатно зато што му је током рата магарац носио
митраљез и друге потрепштине по партизанским
врлетним стазама, а и сада му је био десна рука, како за
рад тако и за разговор. Гдје је све био могло се сазнати
кад би му излетило име неког мјеста, као и сада, а које
су само школарци знали учећи географију. Дјечурлија убрза према станици смијући се њиховим
глупостима, а тамо је у групицама куљала маса
народа, јер се говоркало да би на митинг мога доћи и сам
друг Тито, али да се то не даје у јавност ради сигурности
Маршала.
-“Ма оће шутра, шта ће он у овој вукојебини, по овој
жеги, није он луд!“- јави се неки Вошевчанин са ајдучким
брковима и козјим кожуном на једном рамену, од јутрос
угријан по којим ждрокљем лозе из боце, чији је грљак
вирио из дубоког џепа на овјешеном кожуну.
-“А шта неби!? Овај крај је да пуно партизана, јеси ли
малоприје видио имена изгинулих на Споменику, а живи
је трипут више.“- контрира му мршави дугоња у сивој
јакети чији су рукави покривали кошчате руке нешто до
испод лаката.
-“А ја сам гледа у Књињу у савезу бораца неку
књижурину ђе пише да други крајеви имају више од
нашег. Ето, има више дрнишки крај, па Далматинска
загора, па Сињана, па Хрватско загорје, ето ти на !“- вели
му бркоња.
-“Како и’ ја у рату не срете, ђе су унда били, а знаш
добро да сам стига до Трста, ђе нас затече фашистичка
капитулација. Сад су сви партизани, кад треба добити
пензију!...
...Из звучника на електричним стубовима трештале су
партизанске пјесме и маршеви, који су надгласавали
жамор масе, те се морало викати да би те први комшија
чуо, а кад неби чуо из два пута говорник би одустаја и
тако замре разговор, те се маса њихала љево десно,
како се премјештала с уморне на одморнију ногу. Како се
чекање одужи, старији излазише из масе и посједаше на
зидић од Мартићких њива и брисаше ознојено чело и
вратне пршљене. Коначно се зачу писак парњаче, а зати се изнад усјека
појави бјели дим и зачу клопарање локомотиве и
вагона.
.............
Воз је улазио у станицу са двије заставе које су
вириле са страна локомотиве, а трећа је била привезана на челу испод жељезничког грба. Први вагон до
локомотиве је био велики четвороосовинац, а остали су
били дрвењаци као они с којима су ту скоро снимали
филм о Дивљем западу и Винетоу. До великог вагона дотрчаше преко туцаника домаћини и
чекају док два милиционера отварају врата, а из
дрвењака прокуља маса Радучићана и Вошевчана,
већином омладине и дјечурлије, да се провозају кад је
већ мукте. Стајаћа маса се ускомеша под притиском придошлица,
док су се локални, опћински и републички функционери и
угледници пењали на бину.
Бјеле кошуље и црвене
машне, сива лагана љетна одјела и задригале проћелаве
главе напунише бину, а испред ње се нагураше они који
су сматрали да требају бити виђени и уочени од
главешина и који одмах почеше пљескати, мада нико
није знао чему. Народ се разочара кад сазна и видје да је
највећи главешина по рангу народни посланик наше
опћине у Сабору и да то неће бити нешто историјско, као
су очекивали и умишљали. Кад посланик приђе
микрофону, значајно се накашља, поче:
-“Народе Буковице! Ми смо ….“,а тај народ поче између себе с почетка шапутати, а
касније и жаморити, те говорник одуста од приче о
Марковим конацима и на брзину оконча говор честиткама
у име овога и онога и са пар уобичајених парола, те
заврши напречац говор видно декоцентриран. Једина жена на бини била је стари партизански борац
Мара Штрбац из Чучева, коју су иначе сви познавали по
надимку Мара Кеса. Стара цура, ситна и мршава тјела,
али звонка уњкава гласа и оштра језика, одлучи се да
каже коју и поче говор паролом:
-“Живијо друг Тито !
“-“Живијо !“- одазва се маса из свег гласа, а то Мара
искористи и поче даље:
-“Ова слобода,овај социјализам, овај напредак бијо је сан
свију нас бораца док смо се крваво тукли с
непријатељем извана и изнутра, док смо се рвали шњим
из битке у битку, на челу са Комунистичком партијом и
нашим драгим Маршалом, другом Титом ….“
-“Живијо наш Маршал, друг Тито !“- продера се неко из
масе, који је одмах схватио куд тај говор води, а она
срчано одговори, сва у заносу зајапурена:
-“Живијооо !“
Кад Мара заусти, опет се јави неки глас из масе:
-“Живијо друг Ранковић !“
Мара нема куд:
-“Живијооо!“
Па тако кад год Мара заусти почеше се из масе
извикивати поздравне пароле угледним вођама државе и
Партије, док на крају неки глас све не надјача:
-Живила Мара Кеса !“
-“Живила !“- по инерцији рукну маса , до сада најаче, како
то и припада домаћем чељадету, а након тога поче
дуготрајно аплаудирање које заврши са скандирањем. Пажљивији посматрачи су примјетили да је посланик да
знак да се пусти музика и звучници затрескаше:“По
шумама и горама…“, а народ се поче разилазити, ко у
воз, ко према Раскршћу.
