..........................Миле-Марко Мажибрада и нове "Буковачке приче"...
Прије нових прича, препоручујемо да прво погледате филм "Трагови завичаја", 2. дио, нашега Јована Ракића. Посље тога, морете се добро припремљени бацити на штиво...
----------------------------------------------------------------------------- (Из књиге - Жуто дјетињство)
О ДУЛИ ЛАЛИЋУ
Отоплило је, у школу смо почели ићи без јакета, па без џемпера, а онда ускочишмо у кратке гаће и кошуљице кратких или заврнутих рукава. Код куће су строго водили рачуна да не идемо прерано у школу и да се из школе враћамо на време, да се случајно неби купали на Брестовачи. А није нам треба такав надзор, довољно смо били застрашени. За Први дан прољећа цјела школа је ишла на “Шетњу“ у Ливадице. Постројени у редове, држећи се за руке малиши су ишли са учитељицом, а старији разреди су се држали реда док смо пролазили преко Раскршћа и кроз Мажибраде, а касније су ишли у буљуцима, без обзира на дерњаву учитеља и наставника. Ливадице су биле десно од Ораса, поред Манастирске цесте, некад манастирско земљиште, а сада задружно и налазиле су се изнад саставка кањона Крке и сувог корита Марице, који су звали Драга. На том троулу, на врху, уз цесту, су биле ливаде и ту се косило сјено, а доље, до дна кањона, била је стара шума, која је расла по стрминама. Одрасли дјечаци су се подјелили на тимове и игралина више импровизираних игралишта ногомет, а ми мали смо тражили цикламе и љубичице у шуми, правили китице и носили их учитељицама. Није нас требало посебно надзирати, сви смо ми знали како се треба понашати у природи, чувати од змија и других опасности, па су учитељи и наставници били безбрижни у хладовини стољетних стабала.
Али не лези враже! Једна групица градске дјеце, која није тако природу и понашање у њој познавала као сеоска дјеца, издвојила се и спустила до Рита. Ту нису одолили искушењу да се окупају, било им се учинило вруће у завјетрини кањона, па тако учине и послије сушења врате се назад на ливаде. Нико ништа није примјетио кад су се вратили, а они су то добро крили.
Сутрадан су сви били прехлађени, а Дуле “Грге“ Лалића најмлађи син и брат Јотарин и Мајканов, заврши у болници у Шибенику. Послије пар дана је умро. Ми првашићи нисмо могли вјеровати да Дуле неће више никада доћи у разред. На његово мјесто у клупи нико није хтио сјести, остало је празно до краја године, са китом љубичица у тинтарици.
Погреб је био посебно тужан. Сва дјеца из школе, много људи и жена из града, формирали су километарску поворку према цркви светог Ђурђа у Безбрадицама, идући лагано и шутке за бјелом малом капсом до Крнетског језера. Ту је капсица стављена на кар и упутила се са најужом родбином ка гробљу, а ми смо дуго, уплакани, гледали за њом, док није замакла иза дрвећа око Крчме. Враћајући се тужно и лагано према школи нисмо крили сузе једно од другог, корачајући без гласа, са одјеком бугарења Дулиног оца и мајке и браће у ушима.
Тешке су дјечје смрти, тешке и за одрасле, а камоли за невину и њежну дјечју душу, која тек почне дисати на овом свјету. Зато ове године Брестовача оста нетакнута, толико захвалности је заслужила Дулина душа...
...
Од шпиње код Шегановог магазина водила је омања уличица према Кланици, а даље се настављала као путина између њива према Брестовачи. Одма иза Шегановог магазина била је Велина кућа, па Даничина кућа, које су биле изграђене као и остале градске куће приземнице, што значи са остављеним прозорима и вратима према улици, а унутар се налазило омање поплоћано двориште са покојом смоквом, шипком или мурвом у нугловима ради ладовине и уједно неке кориси од својх плодова. У велиној авлијици била је мала радиона, јер је он био лимар док је био млађи, а и сада би понеком нешто поправио и залетова, али нове ствари није израђива. Он се презива Ковачевић, говорили су да је родом од Ервеника. Син му је у поратним годинама отиша у град и рјетко је долазио у посјет родитељима. Док су старији познавали Велу као лимара ми дјеца смо знали више за његову нову дужност. Он је одржава и навија сат на звонику Светог Ћирила и Методија. Свако јутро око седам сати Веле је иша у цркву, отвара врата и пења се на звоник да навије сат, а по том сату се равна цјели крај, јер су се звона чула надалеко. Рјеткост је била да се сат поквари, у цјелом крају је тада нешто било празно, нешто је фалило, као да је то нешто што свакодневно гледамо, а не примјећујемо, нити нам користи нити нам штети, одједном нестало, па тек тад видимо колико нам је било саставни дио живљења. А то се могло десити из једина два разлога: или је нешто пукло па Веле чека да дође тај наручени дио аутобусом из Шибеника или је Веле отиша у риболов на Крку па се успут задржа са оцем Никодимом на вечерњим дугим разговорима уз добро Манастирско вино. Од раног прољећа до касне јесени Веле би најмање два пута недјељно иша на пецање на Крку. У своју торбу натрпа би крува и нешто смука, удице, кљешта, наочаре и резервни најлон са обавезним дволитрашем вина, а на раме би пребацио двије три трстике и крену пут Крке. Није му се журило, та остаће цјели дан. Кад би стига на своје мјесто, испод брестића на дну Манастирске луке, дволитраш би привеза шпагом и спустио у ладну воду, прошета горе доље од мјеста за пецање уз воду и испод плоча нашао неколико ракова, онолико колико му треба за мамац, забацио удице у воду, сио у ладовину и чека, полагано мотајући и пушећи цигару. Тако би он до заласка, па онда полако уз Брину кући. Ако би нешто уловио, добро, ако не, опет добро, углавном је дволитраш био празан, а он окупан и чист ки беба. Ако би случај нанио игумана Никодима, који је исто био страствен ловац, па су се по тој страсти добро разумјевали, даље је овисило о добу дана. Ако је тај сусрет био до подне, нема те силе која би Велу одвукла од трстика, али ако би се тај сусрет десио поподне кад се дволитрашу добрано прозирало дно, онда би започети разговор завршио у Горњој кужини Манастира и сигурно би се могло рачунати да сат на звонику Светог Ћирила и Методија неће бити навијен и да ће цјели крај привремено заглумити и орјентирати се према сунцу као у праисторијска времена. Не ваља грешити душу, није се то често дешавало, можда једном мјесечно, ако је и толико. Мотив са Влаке
До његове куће живила је баба Даница са ћери Зором, старом цуром, коју су ради крупна тјела сви звали Зорина, а друга ћер Милена била је удата за Гаврила Козлицу, у кућицу прекопута њихове, дјелила их је само Ђокина њива, коју касније купише опанчари Бетбрадице. Зорина је била стварни шеф Народног дома или бивше Соколане, без обзира ко је био формални управник. Она је код себе држала кључе, чистила, намјештала катриге и позорницу за приредбе или кино платно за приказивање филмова, продавала и цјепала на улазу карте. Без карте се није могло ући у дворану и готово! То је правило вредило док не заврши журнал, а послије би Зора отворила у дворишту излазна врата и могло се ући крадомице, само се морало водити рачуна да нас није баш пуно и да сједамо на под испред првог реда или са стране у неком нуглићу. О прављењу нереда за време представе није се смјело ни помишљати, тај би заувјек поста персона нон грата, без обзира колико карата је мога купити, а како је и могао кад их је Зора продавала и тако ударила ембарго.Кад јој је требала помоћ Зора није имала проблема, сва дјеца су јој радо помагала, било у Народном дому или у великој башчи код Козличине куће, гдје је гајила поврће и продавала га на Пијаци на Раскршћу или чешће, носила га директно на кућу сталним муштеријама. Као прве комшије са Велом су често биле на ратној нози, Зорина у своје и материно име, иако су били неки род, јер су се и оне презивале Ковачевић. Но, то им нико није замјера, ем су комшије, ем су род, а то је по јавном моралу дозвољено у кругу родбине.
Иза Зоркине куће, у истом реду, била је Бодуличина кућица. За разлику од претходне двије, ова је била малешна, зидана у сувозид од плочаста камена и поплочана крова, са авлијом од сувозида заграђеном дебелим навиљцима љуте драче. До улице на кући није било ни врата ни прозора, само на авлији мала дрвена враташца од пунтижеле са масивном ковачки израђеном браветином, па се чинило да су, иако дебеле и масивне, оне даске ту да носе браву, а не да затварају улаз у авлију.Одма иза авлијског зида била је шахта од Кланице, па бетонска зграда од Кланице, напушена одма послије изградње, која је сада служила за обављање велике или мале нужде намјерника. Даље су биле њиве изроване за Другог рата од талијнских багера, који су ту вадили шодер за своје бункере и осматрачнице. Те јаметине осташе непоравнате, па се њиве запреложише.
Преко пута Бодуличине кућице била је Велина башча добро обзидана и ограђена драчом, а унутра је Веле садио блитву, купус, капулу салату, кумпјере, све за своје потребе, али је било ту и смокава, шљива и једна дуња уза сами зид башче. У ту омању тврђаву се могло ући само кроз пуна дрвена враташца, ако си има ону велику кључину какви су били потребни за старе ковачки извађене браве.
Кроз ту уличицу ишли смо у школу свакодневно, осим ако нека нужда није навела да се користи околни пут код Бршинине куће, а то је могло бити блато на Перићинки или зазидане и драчом љутицом заграђене струге. У тој малој кућици “камен одоздо, камен одозго, камен са стране“ живила је Бодулица са сином мулцом Гораном, који је био годину дана млађи од мене, а иша је у исти разред са Јолиним Јовицом и Илиним Миланом.
Бодулица, по том имену су је сви познавали и тако је звали, а мало их је знало да је нјено право име Луца, била је родом из Шибеника и по њеном понашању се одма видило да је градско дјете, не баш из неке богаташке породице, али свакако из оне у којој се није користила мотика за преживљавање. Говорило се да је имала љубавну везу са неким угледним господином, сада другом, из Шибеника, да се та веза није могла озаконити иако је остала у другом стању, те су је склонили из Шибеника у Кистање, гдје роди сина Горана. Пошто је она формално била цура, а родила дјете којем се није зна ћаћа, оно је по рођењу одма прозвано, како је то обичај, муле. Тако је мали Горан прије добио надимак него рођено име.
Бодулицу су запослили да чисти и одржава Амбуланту, а додатно је зарађивала перући и чистећи по градским кућама, и смјестили су је у ову кућицу са стране. Тако је имала свој мир, свој живот и своју муку у овој љутом драчом ограђеној авлији. Драча је била ту да обрани младу жену од случајних насртљиваца, јер Бодулица није била, што се физичког изгледа тиче, за бацити, иако је живила и понашала се повучено и скромно и није давала повода за тако нешто, да јој се силом проваљује у авлију.
Горана, судбином од рођења обиљеженим тако увредљивим надимком, држала је чистог и уредног, као каквог малог принца. Његова највећа невоља је био тај статус с којим се никако није мога помирити, јер су га на то градска дјеца стално подсјећала, па је често тучама мора бранити свој углед, а да би надомјестио оно што су му градска дјеца умањивала, он се према нама, дјеци из сеоске околине, покушава понашати надмено и с висине.
Идемо ми тако у школу, а Горан бане пред нас:
-“Ово је моја улица, овуда не можете проћи!“- подбочи се рукама и надме прса.
Одма нам је било јасно да му је матер код куће кад се тако прси пред нама, као заштита.
-“Горане, макни се, улица је зато да се туда пролази!“- кажем му ја гласно да му је и матер могла чути.
-“Рећи ћемо у школи шта радиш, макни се.“- кажу му Јовица и Милан
–“Закаснићемо у школу!“
-“Добро, само овај пут и да вас нисам више видио.“- повуче се он достојанствено што нам ето дјели милост и отрчи у авлију по књиге, јер је и он мора у школу.
-“Њега треба испрашити, оћемо ли ?“- предлаже Јовица.
-“Него шта, али кад му матер није ту код куће.“- сложим се и ја.
Кад је настава завршила нас тројица се пожуримо испред Горана, успут се увјеримо да је Бодулица у Амбуланти у великом послу, па станемо иза зида Бодуличине авлије и чекамо Горана. Нисмо дуго чекали, овај пут није чека у Амбуланти да му матер заврши чишћење па да иду скупа кући, већ је на своју несрећу упа директно у нашу засједу. Док је тражио кључину да отвори врата ми га опколимо тако да није има камо побјећи.
-“Ти оно рече да ми не смијемо овуда пролазити, јел' тако ?“- питам га. Гледамо како звјерња куда и како би мога побјећи, али кад схвати да му не треба ни покушавати, без обзира што је био физички доста јак и висок ка и ми, одлучи се на помирљиву тактику:
-“ Ма, ја сам се само шалио, ко вам брани.“
-“ Ти си нам забранио, то смо добро чули!“- кажем ја.
-“ Јесте, ти си забранио,тако је !“- кажу једногласно Јовица и Милан.
-“ Можете кад оћете, кажем вам, само сам се шалио, кунем се мајком!“- утањио Горан гласић.
-“Добро, овај пут ти опраштамо, заклео си се, иначе ће бити батина, јел' јасно !?“- запретим му.
-“Добро, нећу више.“- одуши он са олакшањем.
Прошло је неколико дана и Горан заборави на дату рјеч и заклетву. Кад смо се враћали из школе и прошли врата његове авлије, нисмо одмакли ни двадесетак корака, а он нас поче гађати шкриљама. Брзо се склонишмо иза зида, зграбишмо пар шкриља и на команду “Сад паљба“ почешмо га сва тројица истовремено гађати плотуном. Он се склони у авлијска врата и избјегну шкриље, али га други плотун ухвати у моменту док нам је покушава одговорити и чушмо га како зајауче и залупи авлијска врата. Изашли смо из заклона знајући да се неће више усудити.
-“Мајку му јебем мулачку, видиш ти! Боље би било да смо га онда натоварили.“- вели Јовица.
-“Има времена, добиће он своје, ово вечерас је само почетак.“- кажем ја оно шта смо сва тројица мислила и знала.
Сутрадан смо раније изашли из школе. Учитељи и наставници су имали некакав састанак. Испод ока смо пратили Гораново кретање, па кад смо спазили да је отиша код матере у Амбуланту, знали смо да данас неће бити обрачуна, те кренушмо кући.
-“Јесте ли видили, матер му Буњевачку! Зна да ћемо га сачекати па се боји. Отиша код матере!“- вели Милан.
-“Знате шта!? Ајмо видити шта има у кући! Сад ни он ни матер му до вечерас неће доћи.“- сину Јовици идеја кад смо стигли до Бодуличине куће.
-“Зар невидиш како је заграђено, живи ћемо се издерати!“- гледа Милан у навиљке драче љутице на авлијском зиду. Прођемо около да напипамо најслабији дио и попнемо се на грумилу скоро до вр зида, тамо гдје су Талијани набацали откоп.
-“Овдје ће бити лакше, дајте торбе!“- кажем им и ставим једну до друге све три торбе на драчу и некако са грумиле преко такве заштите ускочиомо у авлију.
Кућа није била закључана и имала је поред улазних врата један мали прозорчић са гриљама. Унутрашњост јој је била подјељена на два дјела, један дио је био кужина са шпоретом на дрва и малом свјетлоплавом креденчицом у којој је стајало неколико чаша и ћикара и неколико лимених важића од литар и литар и по од UNRA конзерви. Други дио био је собица са два креветића и старим ормарићем за робу, а између њих неки стари али чисти тапетић на гњиленом поду. Све скромно и јадно, али чисто и уредно.
-“Има ли овдје ишта јести ?- обазире се Јовица и дође до креденце, те отвара ладице и крила од преградица у доњем дјелу. Осим неколико лончића и тећица, неколико пијата, жлица и пињура нгдје ништа. Тек у једној ладици пола штруце крува из задружне пекаре.
-“Немој крув, та видиш да неће имати шта за вечеру!“- прикричим Јовици кад видим како је исколачио очима нањ. Дрма Јовица важиће и заста:
-“Чекај, шта је ово!?“- проба бјеле кристале
–“Цукар!“- поче га прстима трпати у уста, али како су му кристали мигољили између прстију,он нагну важићем и засу се. Бјели кристали му клизнуше у уста и заљепише се око носа и побјегоше низ врат, а Јовица мљацка ли мљацка.
-“Оћете ли ви!“- понуди нас кад преста да дође до даха.
-“Нећу, остави то, ајмо ћа!“- кажем им и кренем, а Милан се упути замном.
Јово се још једном засу, остави важић на мјесто и пожури за нама. Стиже нас на грумили, па се сва тројица ки мачке брзо извукошмо испод зида и послије шуљкања од скоро тристотињак метара ниже изађошмо на пут.
-“Јебеш га, љута сиротиња, немају ништа!“- кажем им.
-“А ја сам мислио да има бар неких колача, кекса, а оно ништа, јеби га!“- брише Јовица бркове од заљепљеног цукра.
-“Боже, баш ништа, голо и пусто, горе него код нас!“- вели Милан.
-“Сад ми га је баш жа, још му се ругају да је мулац!“- додам.
-“Нећемо га тући, доста му је оно што је шкриљама добио, јел' тако?“- јавља се Милан са предлогом.
-“Доста му је, неће он више ништа нама!“- сада сам био сигуран.
Горан нас је избјегава кад је год мога, али једном, како се то у животу намјести поред сва опреза, није мога избјећи сусрет.
-“Добро сте ме онда звизнули, било ми је петнајст дана модро.“- правда се дајући до знања да му је доста напетости.
-“Сам си тражио Горане, па си и добио !“- кажем му помирљиво.
-“И матер је викала на мене! Рекла је:“Шта их изазиваш, бар они ти ништа не чине, чак ти се не ругају ки ови други. Боље ти је да будеш добар с њима.“- ода се он.
-“У реду Горане! Нећемо ти се никад ругати, као ни досад.“- сложиђшмо се ми.
Пролазило је време, ми смо одрастали и са Гораном више никад није било проблема. Чак је тражио нашу заштиту кад му је требало и добијао је, све због оне празне куће са једним прозорчићем у дворишту, гњиленим подом и празне креденчице са важићем шећера и пола штруце крува у шканцији...
Ђуро Безбрадица је био старији Маричин син. Старије од њега су биле сестре Коса и Милица, а млађе Роса и брат Душан. Као прво мушко дјете у породици, а још мршав и болежљив добијао је већу пажњу од матере и старијих сестара него што уобичајено добијају остала дјеца. Раста је у висину ки из воде, лаган ки перце и у сталном покрету. Штедили су га од физичког рада све док се није замомчио и мало попунио. Растући више у женском неголи у мушком друштву, нешто је од тог дружења и попримио. Разговорљив ки женско, зна је све женске послове: плести, прести, препредати, ткати, а шта је најважније и све њихове љубавне тајне, које се за ништа не би пред другим мушкарцима говориле. Док би се од мушка очекивало да учи и зна јуначке народне пјесме, Ђуро је више волио лирику, напамет је зна безброј тих пјесама, а нешто је и записа што је сам измислио. Ту су била и љубавна писма, сва у стиховима. Израсте Ђуро у висока коштуњава момка, мало се попуни, пусти бркове које је над усном поткресива и врло рано преузе водити бригуо породици. Била је ту и Марица да посавјетује, да је се приупита, али је одлуке доносио он.
Ђуро, горштачког мушког изгледа и стаса, имао је лирску душу. Волио је и зна је пјевати, а игра је кола ки нико у крају. Само по себи дође да је коло које води Ђуро највеће, да су у том колу најљепше цуре и момци и да се ту пјевају најљепше и увјек нове пјесме. А Ђуро је све радио са лакоћом, која се не може научити, већ се са њом човјек роди или не роди. ............ Ђуро С'Влаке
Ако треба заклати и одрати бравче, ту је Ђуро. Што би други петљали сатима, прогризли дроб на пар мјеста, те задлакавили месо, Ђуро шалећи се, као да се то њега не тиче, среди то учас и чисто. Тако и у копању куруза или винограда: тешко копачима гдје је Ђуро први, гдје он води. Његова се мотика не чује, а он оде и друге вуче за собом, а ови се запували и опотили, па га моле да успори, а он пита: “Ко преши !?“ Такав му је темпо, шта он ту може!
И мушко и женско због такве његове нарави поче пјевушити што јавно, углас, што тајно, потихо:' ‘Ђуро с Влаке, воли пичке млаке.“ по цјелој Буковици. Уда му се сестра Роса у Крнете у Пољу за Николу Швикалова и дође ред на њега да од многобројних, које би без размишљања пошле за њега, одабере своју драгу. И одабра он: Љубу Вајкарину из Драге...
Мотив са Влаке
----------------------------------------------------------------------------- (Из књиге - Засеок на Влаци)
ТРИ КУЋНА КАНТУНА
У цјелој Далмацији, па тако и њеном сјеверном дјелу Буковици, камен је главни грађевни материјал. Од камена су зидане куће, појате, јаре, свињци, наслони, тезе, авлијски зидови; каменим зидовима ограђиване су шуме, поља, долине, дочићи и долинице; у камену су копани бунари, корита и појила; каменом су насипани путеви, авлије или нешто друго што је требало изравнати; међе су биле од камена, а и гробови и крстови су клесани од камена.Од рођења до смрти вукао се живот у камену и са каменом и тако затвара камени круг.
Има тамо и дрвећа, али се оно користило за градњу у што мањој мјери и гдје је баш неопходно, јер камен је вјечан, а дрво трули, кратковјечно је и ето ти невоље кад га у тим каменим градњама треба замјенити.
Овисно о грађевини зависила је и врста камена. Тако за ограду или неку другу сувозидину узимаш онај камен који ти је при руци, ту испод ногу. То је могло радити мушко и женско, старо и младо, ко се нађе. За авлијски зид већ је треба бити бољи мајстор, јер се зид зашкаљава, а обично на прочељу била би колико – толико љепша градња и уграђивање камених прагова за авлијска врата. А прочеље је као образ, оставља први дојам, па што је љепши зид и кресани прагови око врата и сама врата, то је љепши утисак о фамилији. Појате, јаре, свињци и наслони су зидани од љепших и обрађиваних комада камена, зидови су зашкаљавани, а прозори и врата могли су и нису имати камене прагове. Прљи и сапони правили су се од погодног дрвета из ограда или кувина, а кров обично од шевара и ражине. За нужду су могле бити набацане и гранчине од смреке или неке друге кокаре.
За кућу је требао прави мајстор, јер је камен требало бирати и обрађивати клесањем. У ископане темеље уграђивао се крупни клесани камен, а нарочито у кантуне, гдје се ломила под правим кутем ивица прочеља и ластавице. Тај камен је тако имао обрађене двије стране, као дио стране прочеља и дио стране ластавице.То би захтјевало посебни поступак: доваљао би се на само мјесто уградње што већи здравац камен, увалио у ископ, а онда би ту мајстор мацом, мартелином и шпицом обрађивао камен да добије прави облик. Е, тај камен са назива кантун, а пошто су куће углавном биле правоугаоне, на свакој кући било их је четри комада. Они су уствари давали стабилност кући и по дужини и по ширини и по висини. А зашто су били највеће каменчине на кући јасно је одма кад се у виду има количина камена коју су на себи носили, што од зидова, што од плочаног крова. Отуд кажу: “Стабилан и јак ки кантун !“
Мотив са Влаке
Ако је глава породице била један кантун, његова жена је била остала три кантуна. А ево зашто! Док је он био стратег, водио “високу пулитику“ и доносио главне и коначне одлуке, дотле му је жена била свакодневни оперативац који је примао ударце и одозго и одоздо и трнутно их рјешавала, као посљедицу извршавања тих одлука. Она је обављала све кућне послове: кување, прање, чишћење; она је рађала дјецу и бринула се да буду сита и чиста и да испуњава дјечје прохтјеве да се глава породице неби узнемиравала; она се бринула око стоке: музла, хранила, чувала; она је прела, плела, ткала и крпала; она је поред свега тога ишла у поље, у виноград, на гувно, у дрва, по воду, гдје је радила исте послове ки глава породице. Он би зна прилећи послије ручка, она није имала када, он би отиша у комшилук или град, она није имала када, он би се зна “угрушати“ у друштву, она није смјела, то је велика срамота; он би смио викати и приговарати свему и свачему, она није смјела одговарати. Једноставно, време им није једнако пролазило, док се његово цједило ки уље, њено је текло ки бујица и никад га није имала довољно, иако је прва устајала а задња љегала. А опет је било њено да предлаже, да га покрене, да захтјева, иако је знала да ће ударати главом у зид, па је морала да тражи варијанте и бира тактику како да он то прихвати и реализира. На крају, заслуге су биле његове, њу нико неби спомиња, а ако нешто не би добро испало, зна се ко је за то био крив, она. А опет се није могло без обоје, ка шта воденица не може без два млинска камена, наравно да је он био доњи, а она горњи, ни кућа не може без четри кантуна.
Знали су сви да је тако и сматрали да тако треба бити, па је никла пословица, која је служила и као обичајно правило:
-“Жена у кући држи три кућна кантуна!“
Једне неђеље матер ме рано ујутро окупа, љепо обуче и да отклони моју побуну рече да ме води на крштење. Брацо ми објасни да се то ради у Манастиру и да се добро чувам, јер су калуђери опасни и да ми лако могу одрезати језик, ако утврде да сам нешто згрешио.
Баба је чула његово објашњавање па га мучицом што јој се нашла при руци опали по гузици и запрети му:
-“ Ти си се сад огрешио и ето ти казне одма, лопове лаживи А ти роде не бој се ништа, то је нешто најљепше и за дјецу и за родитеље што им се у животу муре догодити. По томе се разликујемо од стоке.“ – објасни ми и утјеши ме баба.
И ми кренушмо у Манастир преко Куле. Ишли смо кроз Нанину улицу, па кроз Смреке до Манастирске њиве, која је сад била задружна, па десно поред Долине дођошмо на Кулу. Ту су била два велика салиџана гувна, пуно већа он нашег код куће, а поред њих нека чудна камена грађевина под плочом, зидана танким плочастим каменом у беспрекорним редовима и која се спуштала низ страну Брине. Нисам издржа и питам матер:
- “ Мајо, каква је ово кућа?“
- “ То ти је Ћемер, тако се зове, а Турци су то давно зидали и ту им је била стража, одатле су контролирали Крку и пазили на ајдуке.“ – објашњава она, а моја сљедећа питања на по уста заустави весели повик:
- “ Марш Гаре, ајде кумо напред, ун ти само галами, неће ујести.“
Пас се умири, поче доброћудно мавати косматим репом и пође за кумом Босом нама усусрет, која је долазећи ширила руке, сагла се и подигла ме до свог насмијаног доброћудног лица и почела сочно љубити:
- “ А то је мује нуво кумче! Ајте амо, да се ја и кум Обре спремимо, нешто нам се јутрос спетљало. Ево и муга Дуле и Радојке, нек се уни ође на равном забављају, а припазиће на њи Обрица, Сакица и Славко. А, ево и, цјела черга, ајте припазите на кума Милу.“
Спусти ме на зелену ливаду испред двију великих кућа на спрат и огромне мурве. Око мене се окупише дјеца разна узраста, од малог Душана моје доби до Обрице који је већ био момак. Ту нам се придружи и пас гаре и почеле су игре ки да се одувјек познајемо. Али не задуго. Из велике ватрене куће изађе кума Боса, матер и кум Обре, приђоше нам и кум Обре рече:
- “Дјецо, ви се играјте ту пред кућом, а ми ћемо доље Манастиру на крштење кума Миле. Да се, Обрица, њесте одмицали даље од куће, доћемо ми до ручка. Јесте ли разумили ?“
- “Добро ћаћа!“ – рекоше сви углас.
Тада ме кум Обре узе у наручје:
- “Дођиде кумашине, тамо је стрмо низа страну, ја ћу тебе нусити. О, Бога ми си потежак, ки и муј Дуле, скоро ћете ви у школу и кроз живот.“
Стрмим нугоступом почеше се спуштати кроз зеленику низ Брину, а ја угледах доље дубоко црвени квадрат кровова и високи бјели витки звоник усред њега, а мало даље зелене луке и као срма сјајну водену нит што благо вијугаше посред њих. Доље десно се на сунцу цаклила равна водена површина и кум Обре ми поче објашњавати:
- “Уно преко ти је Буњевачка брина, а уно доље зелено су луке, а уно сјајно танко је Крка, а уна велика вода ти је Рит, а Манастир су уне куће и звуник, а ово бјело, на по наше стране Брине, је Гаража. Ту је прије остављан поповски ауто, јер се није муга спуштити од велике стрмине до Манастира, а уно око Манастира високо и шиљато дрвеће су ти чемпреси, ко зна кад засађени. А видиш, ту је Старо врело, ође љево, гдје се пуно зелени уно велико и густо дрвеће, а ово друго, исто тако, је Ново врело, а уно треће је гробље.“
Манастир Светог Аранђела
Док је он тако објашњава нисам ни опазио да смо већ стигли на зелену ливаду испред Манастира. Сад оно што је малоприје било испод мене, створи се изнад мене. Велики чемпреси су парали небо, а улазна врата у Манастир у односу на на висину зграда изгледала су мала као колобура на авлијском зиду. Од Врела је допира клокот воде, а уз Крку су се љено љуљале високе врбе. Док смо прилазили порти одјекнуше звона дубоким топлим пјевом, одговори им јека од Буњевачке брине, Доње брине и Чучевске брине, па се све стопи у један непресани напјев који се утапа у дно душе.
- “ Добро је, таман заврши литургија. Стигли смо у право доба.“ - рече кум Обре, а ја сам широким погледом хтио обухватити све око себе, али новинама које су долазила никад краја. Уђошмо у поплочану шуматорију насред које стајаше округли камени водоскок, чије су капљице летиле увис, позлаћивале се на сунцу и падале у зеленкасти зденац. Звона престадоше звонити и одједном наста дубока тишина, мук, што разбише кораци неке жене у бјелој повезачи и црној одјећи:
- “ Добро вам јутро, сад ће Игуман, причекајте ту пред црквом.“ – рече и помази ме по коси.
- “ Како си Вајка ?“ – упита је кума Боса.
- “ Добро Босо, сама сам, посла има, а и нека га, брже ми прође дан.“ - одговори она и замаче између безброј камених стубова који на својим плећима држаше спратове високих кућа. Низ камене степенице одзвањао је мушки тврди корак. Појави се човјек средње висине са камилавком на просједој глави, чији су образи били покривени његованом брадом, у црној мантији низ коју му се од врата спуштала сјајна и жута, као злато, извезена марама.
- “ Добро јутро, добро ми дошли комшије!“ – пружи руку Обри смјешећи се бјелим зубима
– “ А Босо, како си, како дјечурлија, а ти Ружо, ђе је Марко ?“ – настави питати не чекајући појединачне одговоре.
- ‘ ‘Ма, доље у Лашковици, има одраније неки поса са унима из Крстача.“ – правда га Ружа.
- “ Вајка, дођи, бићеш баба, кад не може доћи стара баба Аница, па да крстимо овога јуначину.“ – помилова ме по образу меком бјелом руком. А ја сам зањемио. Широко раширених очију гледао сам око себе, а у ушима ми је шумио неки чудни непрекодни вјетар, док ме је опија благи мирис тамјана и воска из цркве. Дође Вајка и кренушмо за игуманом Никодимом у цркву. У полутами обојаној свјетлом осликаних прозора гледале су ме многе благе очи брадатих људи са свјетлим и златним кругом око главе и љепа буцмаста дјеца пупастих уста, широко раширених очију са бјелим крилима на леђима и која су летила између бјелих облака. А на једној слици једна љепа жена држала је у крилу дјете и мило га гледала, а мени се учини да личи на моју матер, на Ружу Илину, на Саву Јолину и остале жене из засеока, које су исто тако имале отужне и топле миле очи. А међу свим сликама највише се истицала она на којој бијаше насликан полугол омршав брадат човјек раширених руку и скупљених ногу из којих су вириле главе великих ковачких чавала и крупне капи крви око њих, с којима је био закован на велики дрвени крст. Глава му је клонула према десном рамену, а благе очи су гледале некуд, с чудним миром, некуд у даљину.
Опијен дојмовима са тих слика, мирисом тамјана и восака и тихим говором и пјевањем Игумана, прелазио сам из руку кума Босе у руке кума Обре и трга се мало, на трен, кад ми Игуман окваси главу, па се опет вратих у стање блажена спокојства.
- “ Ето, готово је мој Миле.“ – благо ме за обрашчић уштину Игуман.
Кад смо изашли из цркве позва нас Игуман:
- “ Ајмо сви у трпезарију, а ти ћеш Ружо начас са мном у Библиотеку да упишем малог Милу у књиге. Вајка, почасти их ракијом, сад ћемо и ми.“
Матер оде за Игуманом и убрзо се обоје вратише, а он узе бићерин и наздрави:
- “ У здравље нашег малог хришћанина Миле !“Из велике бјеле посуде извади шаку сувих смокава и гурну ми у ручице. Кренушмо назад уз страну, већ бијаше угријало, мени се спавало и наслонио сам питомо главу на кума Обре раме. Кад смо изашли на Кулу ставише ме у кревет и кроза сан сам чу куму Босу:
- “ То је увјек тако, сва дјеца заспу ки анђелчићи послије крштења. А дашта су него анђеличићи, док су вако мали.“ Предвечер смо се вратили кући, а ја сам ки пасић трчка весело испред матере...
