.............................Миле-Марко Мажибрада и "Буковачке приче"...

(Из књиге треће - Жуто дјетињство)

... Послије вршидбе, једно вече, матер нам рече да сутра идемо на Крку прати вуну. Идемо сви ми, осим бабе, Росе и мале Душке, натоварићемо магарад врећама вуне, а ићи ће и Ружа Илина и Сава Јолина са дјецом.
Ових дана ми смо наваљивали да идемо на Крку, на купање, али нам није дала. Кад смо једном побјегли за подневних врућина, таман што смо сишли низ Брину, поче галама са Пиштаваца: “Ој Стево, ој Брацо, ој овај, ој онај!“ и сви смо се морали вратити а да ни ноге нисмо поквасили.
Сутра ћемо, изгледа, полагати испит из пливања.

Рано ујутро, за лада, кренула је черга. Неколико магаради натоварено врећама вуне, лончинама за искувавање и лукшијање робе, сићима пуним цјелих кумпјера и неколико главица капуле. Замало у тој стрци не заборавишмо со и сапун. Напред је Стево водио једно магаре, а да му не буде досадно друштво су му правили Брацо и Стево Јолин, ја и Милан смо чинили засебно друштво, којем се час прикључива Јово Јолин, а час заостаја и иша са матером Савом, Ружом Илином и Ружом Маришином, које су ишле на зачељу колоне, иза магаради.

Горњу фотографију увећајте кликом на њу или кликом ође...

Спуштили смо се низ Брину Чучевским путем који ју је сјека до задње трећине лаганим падом испод Литичица, а изнад самог Гробља се ломио и водио нешто стрнљим падом до Крке. Ту, изнад Горње башче према Манастирској луци било је око стотињак метара шљунковите обале, без шевара, на којем ће се прати и сушити вуна.
Растоварили смо магарад, скинули им самаре и оћерали их и заградили у луку, да пасу док не буду потребни, а онда смо озидали огњиште и ставили лонце за искувавање пуне воде да се ускува. Суварака је било на све стране, тако да је ватра зачас букнула.
Нестрпљиво смо чекали дозволу за почетак купања, али нам матере нису још дозвољавале:
-“Још сте врући!Видите ли каква је жега у Брини, па кад би одма ушли у ову ледену воду срце би вам пукло. Зар не видите да је студена ки лед! Најприје се оладите, поквасите нуге и главу, умите се, квасите се помало и онда тек улазите у воду, али само до шевара.“- вика је хор матера.
Није било друге него чекати.
Идемо Милан и ја и преврћемо каменчиће и растјерујемо жабе, које испред нас бјеже у шевар и сједају на лопоч, на сигурној даљини. Испод једног плочастог камена спазишмо рака и ухватишмо га, весело носећи наш улов да покажемо осталима.
-“Штета што немамо удице, могли смо ловити рибу.“-говори Стево
–“Ево има ракова, они су одличан мамац.“
Матер, Сава и Ружа избациле вуну из врећа, стављају је у кипући лонац, пусте да се мало прокува, па је испирају у Крци. Ваде је мокру и бјелу из рјеке и простиру по купини. А од мјеста гдје перу Крка носи жућкаст прљавштину према матици и разбија је низводно. Риба за рибом искаче из воде, а ми уздишемо за удицама.
-“А можемо ли сада ?“- наваљујемо, јер се то расхлађивање нама одужило.
-“Ајде, да видимо шта ви знате ?“-направише оне паузу у прању.
-“А ђе су нам купаће гаће !?“-сјети се неко од ових старијих.
-“Какве купаће гаће, купајте се голи!“- смију се оне – “када ми незнамо шта ви имате, сто пута смо видиле и опрале.“
-“Ја ћу се купати у овим гаћама, то се брзо суши.“- каже Стево.
-“И ми, и ми!“ сложимо се сви углас.

Имали смо на себи гаћице за фискултуру, од ланена платна, неко црвене, неко плаве, а већ су нам почеле расти бручкице, па нас је пред матерама био срам, го се купати. Кад смо били сами купали смо се голи на Брестовачи, тако смо могли брже стићи у школу, јер се није чекало на сушење робе. Добро смо знали колико ко има длакица, али и оне двије-три изазивале су срам пред старијима и непознатима.
Од руба воде обала се око два метра спуштала лагано, а онда је нагло пропадала у дубину. Бистра и прозирна вода увећавала је бјело камење на дну, па се чинила дубља него што уствари јесте, а тамо према матици се зеленио дубанац. У том дјелу тока Крка је мирна, широка неких педесетак , а добока око двадесетак метара и што је најгоре хладна ки змија.
Ми смо у своје знање пливања били сигурни и истовремено запливашмо према средини рјеке. Први трнци хладноће су прошли и сада смо слободно пливали према дубанцу. Жене на обали се обезданише и послије кратког тајца наста дрека:
-“Назад, назад, видите ли да је дубоко!“
Не осврћићући се на вику лагано смо направили полукруг и вратили се према обали:
-“Шта се дерете, јесте ли видиле да знамо пливати. Чега се бојите!?“-мирно ће им Стево.
-“Али вода је ледена, муре вас уватити грч, па ко ће вас спасит?“-љутиле су се оне.
-“Сами, један другога.“- виче Стево Јолин.
Све што су оне говориле и чега су се бојале знали смо и ми, разлика је у томе што ми нато нисмо мислили, јер се тако што не може нама догодити, тако што се догађа тамо некоме другоме негдје далеко, како то већ схваћа младост у том животном добу.
Кад смо изашли из воде, усне и уши су нам биле модре ки сукно, а дрхтавицу нисмо могли зауставити ни уз најбољу вољу.
- “Није ладно, а? А види како им зуби звоне!“- виче Сава Јолина и брише нас шугаманом.
- “Мрш на сунце, да се угријете.“
Док смо се ми купали оне су скувале цјеле кумпјере и сад смо их без приговора са капулицом и крувом јели.
- “Како вода изгладни! Код куће би се бељили на њи, а гледај сад!“- смије се Сава.

Оне су опрале и остатак вуне и ставиле је да се суши, а ми смо морали добро да се насапунамо, по коси и цјелом тјелу, да сперемо земљу и сњет од жетве. Трпили смо печење у очима само да би могли поново запливати у дубанцу.
Послушно и вредно смо им помогли да скупе осушену бјелу вуну, натоварили је на магарад и вратили се предвече кући. Били смо задовољни, доказали смо им да знамо добро пливати и оне су то признале:
- “Знате, али се мурате чувати!“
То је био знак да од сада можемо ићи на Крку на купање. Збогом Брестовачо!

Горњу фотографију увећајте кликом на њу или кликом ође...

Сваки сљедећи дан смо бацали погледе на Рит са врха Брине. Овог дана је било воде само у јарку, остали дио је пресушио. Идемо на Кулу и тамо се договоримо са Славком и Дулом да идемо ловити рибу у јарку. Нема проблема, одма договорено.
Кад смо дошли до Манастира спустимо се до Крке и бентом који је одваја Крку од Рита дођемо до кућице гдје је сада стајало постоље од некадашње велике пумпе и договоримо се гдје ћемо ловити. Окружимо дио јарка и идемо један према другом да се састанемо на средини. Голим рукама ватамо веће комаде рибе и бацамо на обалу. Све је добро, само има безброј пијавица, па морамо брзо радити.
- “Док је видиш да се приљепила лупи је пљеском, одма ће отпасти, немој је кидати.“-учи нас мало старији Славко.
За десетак минута уловили смо довољно. Срећа, преко дрес гаћа поњели смо дуге гаће, па смо завезали ногавице и ту утрпали најкрупније комаде, а остале бацили назад у воду. Ако падне ноћас киша, те ће преживити, а ако потраје суша, нема им спаса. У Крци смо опрали рибу, која је још зјевала, вратили је у торбе-гаће, опрали се и ми и рано се вратили кући.
Код Манастира сретнемо игумана Никодима.
- “Добар дан, оче!“- вичемо ми.
- “Добар дан, дјецо! А, у рибара мокре гаће, ал ви знате шта ћете за вечеру.“- смије се он.
Смијемо се и ми под драгим теретом.
- “Брзо кући, риба се по овој врућини брзо квари. Нек вам је матере добро исперу и попрже, то је најсигурније.“- савјетује нам он.

То вече цјели засеок је мириша на пржену рибу, осјећало се на километар, а мачке су се изругивале Вучку са авлијског зида, грицкајући крљушти рибе...

-----------------------------------------------------------------------------
(Из књиге - Засеок на Влаци)

...У Далмацији иза приморских брда простиру се до личких брда и Подинарја висоравани од неких педесетак метара надморске висине. Највећа од њих је кистањска висораван. Са запада је обрубљује Велебит, односно ријека Зрмања, са сјевера личка и динарска брда и планине, на истоку се протеже до извора Чиколе и Мосећа, а на југу избија на Јадранско море од Примоштена до Новиградског заљева. Од планина ту је једино Промина, а ријеке су Зрмања, Крка, Гудућа и Чикола. Ту су плодна поља: Равни котари, Жегарско и Петрово поље уз много мањих крашких поља по цјелом простору. Ту се смјењују појасеви крша, драга, долова и влака. Насред тога простора су Кистање те отуд назив за висораван.

Рјека Крка ту висораван дијели на: западни дио, Буковицу сјеверно и Равне котаре јужно, и источни дио: Промину и Петрово поље сјеверно, а Далматинску загору јужно. Највише је ту влака, а то су вам заравни обрасле кокром: закржљалом грабовином, смрековином, драчом, растовином, јесенићима, негдје густо збитим да се не може проћи, а негдје самицама од смреке и драче. Ту је и обавезни шкаљ, плочасти шњунак, и литице чији шиљци безазлено вире, из црвенице. А све је обрасло травом бјелушиком која од јулскух врућина изгори па још више појачава ту сиву слику пејсажа до априла наредне године.

Скоро свако село у том кршевитом дјелу има своју влаку, кувин за испашу стоке, већином ситног зуба, док су за рјетку крупну стоку резервирани ограде и питомији огољени дјелови влаке.

Влака је свачија и ничија. Ту свако може доћи са стоком, у лов, вађење и скупљање камена. Назив влака више је орјентир него својина, изузев дјелова, већином долина или шумовитих отока ограђених каменим сувозидом, које зову оградама. Ту је и шума нешто боља, па понегдје се може и траве у љето косити. Куће су се смјестиле, уобичајено, на рубу влаке с једне и поља с друге стране.

Источно од Кистања према Крци простире се равница звана Влака. Са сјевера је омеђена Чучевском цестом, па Репиштем, Кустеловачом, Карловим кршем и Градином, а с југа Манастирском цестом. На тој заравни има свега по мало: долова, долина, дочића, крша, њива и ограда, башча и сплавина.Пресјеца је више путева, путића и стаза, а као главни се рачуна онај што води од Микине куће испод Плаца или од Шпиње изнад Плаца који се спајају у један пут иза Плаца и који тада иде изнад Панине виноградине, поред Ћубанове куће и Тумине појате до центра засеока, а кроз Смреке поред Манастирске њиве до Куле, и низ Брину до манастира. Туда се може ићи каром до Куле, јер је покојни Јандрус пробио пут мацом и ћускијом за кар кроз Торнице, кад је набавио кар и коње. Каром се могло ићи и од Панине виноградине поред Брестоваче до Манастирске цесте, љево према Манастиру и Кули, право према Драги, а десно кроз Мажибраде до Раскршћа у Кистањама, па даље право, љево или десно, како ти драго у бјели свјет. Ова влака бијаше ипак у нечем посебна. У сред среде налазило се распоређених око једног дочића девет авлија. Ћубанова кућа и Брчинова (Тумина) појата нису се бројале у засеок.

Засеок није имао једно име. Неким, већином из Мажибрада, које су чниле дио Кистања од Раскршћа и цркве Светих Ћирила и Методија уз Манастирску цесту, звале су га Горње Мажбраде, они из Лалића нагињали су да се зове Лалићи на Влаци, Крнете из Поља звале су га Крнете на Влаци, а државна пошта је долазила било да је писало само Влака или један од наведених назива, јер су поштари знали све куће по имену или надимку. Број назива умножио се због презимена породица и њиховог сродства с другим околним насељима. Биле су двије породице презимена Мажибрада, једна породица се презивала Лалић, једна Ступар, једна Безбрадица и три Крнета. Једна авлија је била празна, користили су је Лалићи, њени станари су отишли у свјет одмах по свршетку Другог рата. Таква мјешавина презимена настала је доласком у лаштво цурама из крнетске лозе, Лалићи и Безбрадице, или досељавањем дјељеника из других села, Мажибраде и Ступари...

-----------------------------------------------------------------------------

Ако имате какав коментар, можете га послати нама, на мејл адресу
kistanje@moje-kistanje.net

или директно аутору, Мили-Марку Мажибради, на мејл адресу
mmazibrada@yahoo.com