Milan Kovačević rođen je 23 prvog 1915.g u Kotor Varoši. Kao autor i urednik, najzapaženije rezultate u novinarstvu postigao je svojim putopisnim emisijama "Karavan" za TV Beograd. Od 1963.g do 1983.g. kao autor potisao je 77 emisija "Karavana". Umro je u Beogradu 18. sedmog 1985 godine. Bio je autor posebnog oblika novinarskih dokumentarnih emisija i u njihovom kreiranju koristio se različitim audio-vizuelnim mogućnostima medija.

............................

Novinarstvo nosi u sebi uvijek jednu opasnost - želju da se saopšti što više. Poruka koja se saopštava uvijek je novo saznanje i ona motiviše tu želju. Autentičnost je, inače, jedan od najznačajnijih atributa u novinarstvu. Zato možemo reći da je 'Karavan" bio autentični dokument dijela stvarnosti sadržane u emisijama.

Kao restaurator koji skida nagomilane slojeve prohujalih doba, Kovačević je vješto, televizijskim izražajnim mogućnostima, razotkrivao ta vremena i finim nitima ostvarivao kontinuitet sa sadašnjošću. Tako i ove epizode "Karavana" o Bukovici i Ravnim kotarima predstavljaju svojevrsnu "ostavštinu za budućnost".

........................

Kao najvrednije, u tim slikovitim putopisnim bilješkama, pred nama su se kretali mnogobrojni obični ljudi iz krajeva kojima je ekipa "Karavana" putovala.

Neko je rekao da postoje razne vrste sjećanja. Možda je pritom mislio i na formu kako su zabilježena. Bilo da je veselo ili tužno, svako sjećanje u nama budi praiskonsku potrebu oživljavanja nekih prizora iz proteklog vremena. Povremena potreba za "preslaganjem slika", nameće nam se kao nužnost. Svejedno da li se to dešava pod krošnjom kakvog prastarog stabla ili pred "prozorom" kompjutera. Imajući pred sobom televizijsku formu putopisa o Bukovici iz 1967. i 1974. godine, ne možemo ostati ravnodušni pred tim fascinantnim dokumentarnim zapisima. Nije u pitanju mitski obrazac o zavičaju kao o vječitom povratku u krajolike djetinjstva, već dokumentarno svjedočanstvo o ruralnim prostorima i ondašnjoj socijalnoj podvojenosti sjevernodalmatinskog miljea. Nije riječ o televizijskoj razglednici, već o stvarnosti jednog proteklog vremena.

...........................
.......................................................................................Oranje u Bukovici sedamdesetih...

Novinarska percepcija ponekad je pretenciozna i zanimljivo je pročitati (ili na You Tube-u pogledati) koliko je ona u korelaciji sa današnjim poimanjima. Ipak, ovo je samo mali zapis na temu: Kistanje i Bukovica u djelima poznatih putopisaca.

Evo nekih zapažanja iz putopisa nastalih tokom karavanskih putešestvija po Bukovici:...

...Nedaleko od Obrovca Kovačević,u jednom selu sreće Srećka Olujića. Olujić ima 82 godine i prima penziju kao narodni umjetnik. "Rezbarski staž je odavno ispunio". Olujić govori o životu, radu. Kovačević zaključuje: "Nisam ga morao pitati da li još radi. Odalo ga je iverje na grudima"...

Nalazeći mostove razumijevanja medju ljudima i narodima u raznim vremenima : ( "Bukovica i Ravni kotari I,1974.):
Milan Kovačević - komentar:
"Katolička crkva u Medviđi ima zanimljivu istoriju. U njoj su dva oltara. Dok 1876.g. nije izgrađena pravoslavna crkva, u ovoj su pripadnici obe religije naizmenično držali obrede, svaki na svom oltaru, služili se istom kamenom krstionicom. Više od dve stotine godina crkva je služila njihovim potomcima" (meštanima i ljudima koji su iz Bosne bežali od Turaka i nastanili se u tom selu) Nabavili su zajedničkim sredstvima zvono saliveno u Veneciji 1756. godine..."

U istoj emisiji pokazuje se manastir Krupa kod Žegara i evo jednog podatka, isto tako iz istorijske a ne duhovne sfere:
"Današnji izgled dobio je 1855. g. posle obnove koju su finansirale srpska, ruska i austrijska vlada, a ova poslednja uslovila pomoć zahtevom, da prozori na prednjoj fasadi budu u gotskom stilu..."

"...U bukovičkim selima (Dalmacija), ovaca je sve manje. Od davnina su bile glavni izvor življenja. Malo je prema današnjim merilima koristi od ovce.Za stoku se plaća pašarina šumariji iz Zadra,10 dinara godišnje po grlu. Seljaci kažu da bi razumeli da je to porez, ali ne shvataju zašto baš plaćaju šumariji kad šume nema, a lugari se uopšte ne pojavljuju izuzev jednom godišnje da izbroje stoku,a to je obično u proleće kada se ovce ojanje..."

"...Žene iz Bukovice, nedaleko od Zadra, prodaju preprodavcima ćilimčiće, torbice i druge šarene predmete. Leti ih preprodavci na ulicama mnogih dalmatinskih gradova nude strancima. Taj rad plaćen je manje od dva dinara po satu. Preprodavci će ih sigurno prodati po boljoj ceni - uteha je da su i oni ljudi iz ovih krajeva..."

.............

Za ovu priliku i današnji prilog donosimo autorski zapis Milana Kovačevića o snimanju emisije " Krka" iz 1967.godine. Napominjemo da je ova epizoda Karavana emisija ostala igrom slučaja zatrpana lavinom vremena i time izmakla pažnji internet javnosti i da emisije Milana Kovačevića o Bukovici koje se mogu naći po raznim sajtovima nisu ova emisija. Tako, na neki način, premijerno objavljujemo jedan sasvim nov, iako tako star video materijal, koji prenosimo u izmjenjenom obliku - samo kroz tekst i fotografije...

KARAVANSKIM STAZAMA MILANA KOVAČEVIĆA
Karavan "Krka" 14.05.1967

"U aprliu smo se rešili da od izvora do ušća (što znači od prvog do poslednjeg vodopada) pratimo Krku (onu u Dalmaciji), nesumnjivo našu najnemirniju reku. Na samom izvoru, nedaleko od Knina, njena prva pritoka, Krčić, uliva se sa vodopadom koji je u proleće bio naročito lep. Sledeći dalje reku, po običaju, tražili smo prirodne i istorijske znamenitosti u okolini. Na njih nije trebalo dugo čekati. U Kninskom polju nepropusni lapor omogućio je stvaranje Šarenih jezera. Skladno se, stepeničasto, slažu jedno uz drugo, pa liče na čipku, ili saće meda.

U dalmatinskom Kosovu polju obišli smo ostatke nekoliko starih hrvatskih crkava građenih u 9. i 10. veku. Najveća među njma, takozvana "crkva sa stupovima" poznata je po tome što je narod pred njom ubio kralja Zvonimira, ogorčen zbog njegovih ratovanja izvan zemlje za račun pape.

Krka protiče ispod starog kninskog grada u kome su stolovali hrvatski vladari, od Zvonimira do Petra Savčića. Posle su ga držali knezovi bribirski. Oko 150 godina bio je u posedu Turaka, pa zatim Mletačke republike. Svako je ostavljao svoj beleg: bedeme, kule, stepenice i hodnike. Posle Petrovaradinske, to je najveća tvrđava u našoj zemlji.

Reka se odavde kanjonom probija kroz kistanjsku visoravan, a sedam kilometara iza Knina proširuje se u jezero, iza kojeg je njen prvi vodopad, Bilušića buk. Voda se obrušava niz dve stepenice, ukupne visine 20 metara.

Ispod Bilušića buka, do novog vodopada, Brljana, proteže se Bjelober jezero. Veštački je produbljeno, jer je ispod Brljana izgrađena brana, odakle se voda tunelom sprovodi do hidrocentrale Miljacka. Zato četiri vodopada, Brljan, Manojlovac, Rožnjak, Miljacka, koji se nižu jedan za drugim, u ukupnoj visini od 110 metara, postoje samo kad se za vreme viskoog vodostaja voda preliva na brani. Mi smo došli u pravo vreme i slapovi su se pokazali u punom svetlu.

.

Najveći i najlepši vodopad toka Krke, Manojlovac, obrušava se niz tri stepenice. Ukupna visina mu je 60 metara, pa po tome, a mnogi misle i po lepoti, nadmašuje Skradinski buk. Oduševio me je kitnjasti izgled vodopada i dok je Hari (snimatelj Veljko Petrović) tražio kadrove s jedne strane, ja sam se sa "Pajarom" (koji sam u to vreme obavezno nosio) popeo na suprotnu. U vertikalnoj steni prirodno je bila usečena uska stepenica. Kretao sam se po njoj i s vremena na vreme snimao. NIsam tada još bio svestan činjenice da se gledanjem kroz kameru gubi orijentacija o sopstvenom položaju. U jednom trenutku, kad sam već zakoračio da se pomaknem, slučajno sam, prvi put, spustio pogled i video da se useklina u kamenu završava i da mi noga već visi nad provalijom.

Poslednji od nestalnih vodopada, Miljacka, svojim kaskadama podseća na Plitvička jezera. Ispod njega je hidroelektrana i odavde reka nosi celokupnu količinu vode.

Nekoliko kilometara nizvodno, na desnoj obali, stoji stari pravoslavni manastir Krka, ili Aranđelovac.

.............................

Prema narodnom predanju, sagradila ga je u 14. veku kneginja Jelena Šubić, sestra cara Dušana. Obiluje umetničkim blagom, rukopisnim i ranim štampanim knjigama. Godinu dana pre našeg dolaska počela su iskopavanja katakombi ispod crkve. Pronađeni su prastari zidovi i grobovi. To je podgrejalo legendi da je još apostol Pavle osnovao Manastir, što kaluđeri potkrepljuju citatima iz Pavlovih poslanica.

Ispod srednjovekovnog grada Roga, naša reka se, na frontu širkom 400 metara, preliva preko sedam glavica spojenih bokorima zelenila. Roški slap je najširi od svih Krkinih vodopada. Ovde smo zatekli šezdesetogodišnju seljanku ribolovca. Ana Mišković iz sela Rupa, dok su joj ovce mirno pasle uz obalu, lovila je na običnu glistu čuvene krčke pastrmke.

Ovaj smo slap mogli dobro snimiti samo iz vode, pa smo se posle čamcem povezli dalje niz reku. Ona ovde ima neobičan tok. Najpre prolazi između stena čudnog oblika, a onda se sasvim sužava. To je Krkin Đerdap. Iznenada se tesnac rastvori u veliko Visovačko jezero u čijoj sredini je slikovito ostrvo. Na njemu, zgrade starog samostana Visovac izviruju iz bujnog zelenila. Poznato je da je Simo Matavulj radnju romana "Bakonja fra Brne" smestio na Visovac. Upozorili su nas, međutim, da fratrima ni za živu glavu ne spominjemo Bakonju. Film je po ovom romanu, snimam, u posleratnim godinama baš tu, nije u najlepšem svetlu prikazao samostansku bratiju. Gvardijan je bio sumnjičav prema televizijskim kamerama. Znao sam da su prema "Karavanu" ukazivali nepoverenje samo tamo gde - kao što je ovde bio slučaj - nema televizijskog prijema, pa nisu imali prilike da shvate karakter i stav naše emisije.

Na kraju je, ipak, dozvolio da snimamo slike, knjige i umetničke predmete, jer je shvatio korist od televizijske propagande, pošto samostan ubire znatne prihode od posetilaca sa izletničkih brodova, koji obiđu umetničke zbirke. Uspeo sam da snimim i malu učionicu. U emisiji sam samo u dve rečenice spomenuo Bakonju. Rekao sam da samostan, okružen čempresima i palmama, pruža baš onakvu sliku kakvu je u mašti mogao da stvori čitalac romana i da je učionica ista kao ona "skula" gde je Bakonja sricao slova glagoljice.

Kratko vreme posle emisije primio sam, zbog toga, ogorčeno pismo od gvardijana. Očito je da on emisiju nije gledao, nego da mu je neko pričao da je spomenut Bakonja i to je predstavljaalo crvenu krpu. Odgovorio sam mu da sam o samostanu samo najlepše rekao i da podsećanje na inspiraciju literature niukoliko ne može da to pomuti. Ne znam da li sam ga ubedio.

Visovačko jezero proteže se do poslednjeg, verovatno najlepšeg, a sigurno najpoznatijeg Krkinog vodopada, Skradinskog buka. Njime se reka baca u svoj završeni deo koji već pripada moru - Prukljanski zaliv.

.................................................
..............................................................................................................................Bojana Andrić i Jovan Rakić