Miloš Crnjanski, je 1930. godine sa članovima srpskog PEN-a putovao po Dalmaciji, obišao i naš kraj, nakon čega je nastala njegova knjiga "Putopisi". Prenosimo dio, ali prije toga evo vam samo par informacija i fotografija iz tog vremena...

1930. godine je održano Svjetsko prvenstvo u nogometu, a domaćin je bio Urugvaj, koji je pobjedio našu reprezentaciju sa čak 6:1, ali uz veliku pomoć sudija, a čak i policajca koji je, dok je još uvjek bilo nerješeno, vratio loptu iz golauta u igru, svom napadaču koji je dao gol za 2:1. Bilo je to 27. sedmog te godine, a Crnjanski je u Kistanjama bio prije toga. Vjerovatno je, dok je putovao ovamo, u novinama mogao pročitati nešto o velikoj depresiji, koja je zahvatila Ameriku ili nešto o najnovijim muzičkim hitovima tog vremena, gdje su skoro sigurno pomenuti Luj Armstrong, Djuk Elington ili možda Pol Vajtmen. Možda je u istim novinama bila i neka od reklama karakterističnih za to vrijeme...

Crnjanskog je put ipak odveo u Dalmaciju, gdje je ugođaj bio sigurno sasvim drukčiji. Izgleda da je bio iznenađen i ljepotom i surovošću našeg kraja. O svemu što je vidio i osjetio, napisao je ovo:

"...Voz je prolazio kroz čudne i neočekivano šarene stanice. Stara, srpska imena. Sam kamen i vinograd uokolo; ponegde, ponegde izbija iz kamena crn prah, ugalj.

Za sve vreme nas nepomično gleda visoka planina od snega, Kozjak i Dinara. Voz je prepun crvenih, šiljatih seljaka. Onaj, ko je iz Srbije, mislio bi ovde da se spušta nekuda oko Prokuplja. Sve što prolazi kraj voza ima staro, srpsko ime. Eto polje, Kosovo polje, na kom se isto kao kod nas slavi Vidovdan. Sve natopljeno krvlju. Sam kamen i vinograd, polja serdara. I putnici se izmeniše; čist govor i ogromne šake. Strahovite šake i noge. U voz nijedan ne ulazi stepenicama, nego jednim korakom. Sto hiljada Srba u okolini, u kamenu u vinogradima.
..................................
Voz sve više zapada u močari i ravna polja, pojavljuju se vrbe; zadimljeni ulazimo u zelenilo i, nad drvećem, se ukazuju razvaline grada Knina. Pejsaž je tako čudan, da se setih sve prošlosti. Ovde su se žene davile u Krki, samo da ih Rimljani ne zarobe. Sećam se prestonice hrvatskoga kralja Krešimira i svih vladika. Serdar Stojan Janković pojavljuje se u pameti, u desetercu.

Varoš tiha, a trešnje procvale, okolo ogroman kreket žaba. Svi nose male kapice, crne, ili rvene, na glavi. Toliko su male kao škotske kepi; čini vam se da su gologlavi. Reknete li kome: "Gde ti je kapa?" - on vam, ako je veseo, mirno odgovori: "Prođ s druge strane." Na grudima još nose toke. Čudna tišina po ulicama, kao da niko ne radi. Gomile ljudi sede lenjo po kamenu, sa svojim magarcima; jedino se kovači čuju.

Knin ima muzej hrvatskih starina. Išao sam gore, do razvalina grada. Stene, obrasle travom, teška kapija gvožđem okovana, gvozdeni klinci toliko kao balčaci zabodenih mačeva. To je jedan od najkrvavijih gradova, sve su te stene natopljene mletačkom, turskom, a najviše našom krvlju. U travi, rastureno, leže sarkofazi. Pod puškarnicama austrijskim, krovovi i ćeramide turske; sav Knin pod nama. Poplavljena polja i ritovi; samo se železnički nasip beli kroz njih. Dug red jablanova i vrba, pašnjaci i stoka. Sva dolina ječi od kreketa žaba. Oko železničke stanice veliki krovovi eternita, ciglane, nove kuće. Breskve cvetaju svud po dolini, a putevi, kao duge bele zmije, leže i sunčaju se u brdima. Dinara, sva u snegu, plava, pomešana oblacima. Iz stena teče nešto crveno kao istopljena ruda.

................................

Izgled divan. Nepregledne visoravni, prema njima polazi pruga, Knin - Gračac - Ogulin. Iz ove visine vidim mostove, što neće da stoje na ovoj zemlji, nego tonu. Izvor Krke pada sa stena i penuša se u daljini. Ogromne konstrukcije, u pesku, dole.

Razvaline grada su prepune procvalih trešanja. Među njima crkvica, sa staroslovenskim natpisom, možda za one Ruse, koji su tu ginuli protiv Francuza, 1805. Jedna koza i vrlo lep studenac na čekrk. Kažu da su Talijani dolazili dovde da traže Tallijane i da su bili zaprepašćeni kad su našli ove vratove, noseve, strašne šake i ogromne noge, koje ne liče na njihove. Brda pod snegom, krš, koze, crven pesak, nepregledne visoravni. Jednako se prolazi, kraj podzemnog stenja iza kojeg opet samo nepregledna gola poljana kamena i plavo nebo. Jezerasta, zelena reka s kanjonima, kojima bi se svi zemljopisi divili u Evropi, ponegde u dubini jablanovi i hercegovački pejsaži.

O toku Krke, pre rata, pisala se velika reklama; njeni su vodopadi upoređivani sa švajcarskim i norveškim.

Put vodi po visoravni, sa ogromnim vidikom, sasvim od surog stenja. Nigde zelenila, sem u provalijama. Kamen se rumeni i, što više pada suton, sve više modri. Nepregledno sinje more od kamena,
...................................
uokolo sneg po planinama. Usamljen i šiljat vidi se Velebit, sav crn. Vazduh treperi kao igle. Dockan u sumrak stigli smo do velikog vodopada Manojlovca.

Ogromne kaskade, travuljine u dubini, u penama i maglama vodenim, po modrom stenju. Pećine i drvlje, jedna vodenica, dole, u provaliji, s krovovima kao kornjače. Roj mušica nad nama; obronci stena kao školjke, pune zelenih šumaraka. Voda pada s visine, grmi i prosipa se po modrom, plavom, zelenom i rumenom stenju. Magle se dižu u vis, pod njima se čuje strašna huka i vrenje. Odmah zatim tišina i mir dubokog, divnog, plavog kanjona, punog rumenih jezera, u kojima plivaju stene kao ogromne ribe.

Sav svet, sav vidik, sva planina i provalija u kojoj stojimo, čini se kao dno neke užasne i lepe školjke. Iz nje ističe zelena, neizmerno mirna reka, puna ostrvaca i zemlje, razrivene kao jetra. Sve strahovito buči i šumi, samo red jablanova odlazi mirno za rekom.

U Kistanju, malom selu, na visini, gde je vazduh leden i čist, mnogo smo se smejali.

Kaluđer je došao u selo na belom konju. On im je mesto paroha. Valjalo se spustiti u provaliju, gde je manastir, kroz borovu šumu. Divna klisura, ali veče opet puno žabljeg kreketanja. Pojavljuje se trava i, što dublje silazimo, komarci i magle malarije. Crni čempresi. Kamen se roni pod korakom i svaki glas odjekuje u kotlini. Po jedan jablan i jedna voćka.

Iznenada, ovako daleko od Ovčarske klisure, plavo kube naše crkve, okrečeni, beli zidovi kraj vode i krst nad drvećem. U ogromnoj provaliji borovih šuma, skoro 200 metara duboko, teče reka, razlivena po poljanama punim cveća.

Manastir Krke, utočište zbegova u tursko doba, star je kao raški manastiri. Borci protiv Turaka, ustanici, znali su dobro za njega. Sad je toliko tih, da ni vetar ne duše oko njega. Sapeti konji pasu pred okrečenim zidinama i seno miriše. Običan i nov zvonik se diže nad zgradama, samo plavo kube, staro i lepo, čuva prošlost. Iza manastira šljivak procvetao, sav beo, spušta se do reke.
...................................
Okolo šuma, u kojoj ni vetra nema. Iz vode se dižu magle. Seljaci u kapiji manastira sede pogureni, žuti, tavni kao zemlja, od groznica. U popločanoj, četverougaonoj avliji još veća praznina. Jedno nepomično zvono visi nad dvorištem, kraj njega stoji mlada seljanka, sva pogurena od tovara. Mrak, mali prozorčići, srebrne ikone, drveni krovovi, čini se da smo negde u staroj Srbiji. Neka ploča nad stepenicama, iz doba poslednjih opravki, u godini 1789, kad je ovde bila, kao i sad, tišina. Spominje se da su svojim trudom radili na tome arhimandrit Bogunović i otac proiguman Milijevič.
...................................
Jelena, žena Mladena Šubića. sestra cara Dušana, koja je podizala crkve oko drevnog Skradina, koji je sad samo hrpa zelenog stenja, bijenog morskim vetrovima, možda je zaista ktitor ovog manastira? Kaže se da je oko 1350. neki Ruvim, ispovednik careve sestre, otišao u goru, uz reku Krku, da sazida sebi ćeliju. Malo dalje, u planini, još stoje drevni manastiri Krupe, koji se crne od vekova što su prošli. A ovde ima dosta knjiga i srbulja, štampanih još u Obodu.

Nekoliko bednih seljaka, sa šarama metohijskim na odelu, čekaju nas u dvorištu i u mraku, po hodnicima. Sve je kao izumrlo od strašnih groznica, što se ovde, u žutoj magli, dižu s vode. One ih muče i troše. Već sad, ovako u rano proleće, čitavi rojevi mušica.
...................................
Strahovita beda, mada je ovo zavičaj Bakonje fra Brne.

Malo dalje, niz reku, iza slapova, na jednom mirnom, cvetnom ostrvu, katolički manastir Visovac, gde je živeo fratar, opisan u romanu. A ovde, u ovom pravoslavnom manastiru, bio je đak i Matavulj.

Klepalo je lupalo, mrak gust i neprovidan pod kamenom svodova. Otvoriše nam, stare knjige i kovčege, iz kojih se prosuše zlatni vezovi, pojasi i odežde. Jedno divno spuštanje u grob, naslikano na svili, sa izvanrednim gestom Marije, bogomajke, koja krši ruke. Talijani, koji su mesecima držali manastir i, u noći, u šumi, često pucali, od straha u ovoj divljini, snimili su tu kompoziciju za Milanski muzej. Čitava hrpa krstova i silnih rezbarija. Naročito lepe, barokne kamilavke i štake. Na zidu jedna sjajna ikona s mrtvačkom glavom. Epitrahilj sv. Save iz 13 veka?

Razume se da je predanje o svemu ovome neizvesno, ali je ceo ovaj kraj pun kosovskih veza. Možda je ovaj epitrahilj zbilja ležao nekad u Studenici? Svilen i zlatan, pun je vizantijskih svetaca, izvezenih srmom. U mraku naziremo kraljevske likove. Između starih oktoiha i paternika ovo zlato je teklo i vuklo se po kamenu, kao neki carski, dugi skut. Čusmo ime Teodosija i Ignjatija, iz Mileševa, od mesta Prijepolja, vojvode Božidara, u godini 1537. Tu je i grb njegov, vrlo lep lav s crnim orlom. Pregledasmo jedan lepi paternik, iz godine 1346, pisan rukom. Krst manastira Peći, što je polako došao do zadarske dijeceze, za vremena Aleksandra Karađorđevića. Kaluđeri su zadovoljni našim divljenjem, a sva je mračna odaja mirisna od tamjana.

Ipak se to sve činilo tako čudno, ovako daleko od Kosova, u ovom mračnom i praznom manastiru, punom groznice.

Klepalo opet lupa. Bila je skoro ponoć, kad smo zaseli pod slike pomrlih igumana i slušali priču o toj vodi, oko manastira, što rasipa groznicu.Dugo smo razgledali knjigu, u koju se putnici zapisuju. Svega dva, kod nas poznata, imena. Ostalo talijanska i nemačka, guvernera Dalmacije, đenerala i mornara. Dani davni, godine prošle. Iz 1859. zapis Nikanora Grujića: "Jedan trenutak samoće, u pustinji gluhoj. Dan proveden u tišini, o korici suhoj. Gde prosto mislim i želim, što i reći mogu: tu sam ti ja bliži sebi, bliži sam i Bogu." Ko zna s kakvim porukama i tajnama dođe godine 1852. Serafim Ristić, jeromonah iz manastira Visoko Dečani? Godine 1862. Mommsen, koji se talijanski zabeležio. Odmah za njim jedan poslastičar iz Trsta, koji se svakako dobro proveo u manastiru, jer piše: In questo convento felice e la vita - u ovom manastiru srećan je život i zato uzvikuje da živi Geroteo, Jerotej, arhimandrit.

U crkvici, dole, kao pod zemljom, hladno i mračno. Svetlucaju sveće i sjaje pocrnele ikone i plavi i žuti prozori. Pod horom, jedna neobično naivna i lepa slika Tajne večere. Pred crkvom, maglovit mrak u šumi i vodi, i ponoć.

Sutradan, pre nego što smo pošli, dugo smo slušali očaj kaluđera. Još su svega trojica. Okolo voda, kreket žaba i strašna groznica, koja tamani sve živo.

Put do Skradina, gde su vodopadi, prastarog rimskog grada, beli se kroz tu zemlju crvenu i tvrdu kao pečena cigla. Kamenje kao da je neko sejao. Pa ipak se svud ore. Najposle, pred Skradinom, zemlja opet zeleni i šumice maslina opet se pojave. Prastara stabla, kao gromom razbijena, ali krune zelene, pune ploda.

Put je još dug do slapa, kraj mora, što se tu, duboko zavuklo u planinu. Kiša, pomešana sa snegom, provejava; jurimo kraj reke, pomešane s morem što bije o stene.

Skradin, red pozelenelih kuća, oronulih od vetra i vode i ne vidi se. Pred nama dug, pontonski most, sav mokar od kiše; pred njim vojnička straža, pokisle šajkače.

Skradinski vodopad, jedan od najčuvenijih, polako gubi svoju divlju romantiku. Jedan Nemac uporedio ga je sa švajcarskim vodopadom Rajne. Šiibenik, odatle dobija u bescenje svoju struju, a cela Dalmacija mogla bi da je odatle ima.
...................................
Jedan mlin se sklonio pod stene, obrasle divljim zelenilom, od večne rose i pljuska. Ogromni balvani lupetaju rublje, a kamenje melje kukuruz. Red mirnih magaraca, lepo podučen, prolazi s punim džakovima i sklanja se s puta onima, što su već ispraznili svoje.

Grmi voda i govor se ne čuje. Sav kraj uokolo zelen i gusto zarastao, od rose koja večno pada, kao magla na stenje. Široka, bela, zapenušana Krka, pljušti tu sa stene na stenu, stepenasto, kroz masline i čitava ostrva trave i procvalih grana, gustih i dugih, kao neka ogromna, mokra kosa. Nad njom bezbrojne laste prevrću se i padaju, od jutra do mraka. Široke, po 100 metara, stepenice vode prskaju uokolo brda. U dubini od 40 metara ključa i buči, grmi neki podzemni bes. Malo dalje, voda mirna i zelena. Stene se nadnele nad njom i slušaju, več ko zna koliko stoleća..."