Štorija prva: Živijo Prvi Maja! Prvi Maja- međunarodni praznik rada!
Čuveni grafiti, onda se to zvalo prosto - parole, crvenom masnom bojom na kistanjskim kućama. Možda samo minijum, ali dugotrajan, da se i dan danas razaznaju.
...
Uvijek sam mislio da je neki Maja bio važna ličnost u Kistanjama, pa se slavi njegovo ime. Znanjem koje smo kasnije usvajali u toku školovanja i na upit nekog od naših gostiju koji bi s čuđenjem gledali kistanjske parole, šeretski bi znali odgovoriti da su južnoamerički narod Maye zapravo Kistanjci porijeklom i da im mi na ovaj način ukazujemo značaj i poštovanje slaveći Prvog Maju! Hahaha. Kasnije tokom školovanja, shvatio sam da je riječ o pravopisnoj grešci, jer ne treba pisati veliko M u paroli.I onda zašto su parole napisane samo na nekim kućama, a ne na svima? Kako nema na Jankovića kući, a ona je najveća a ima na gostioni? (Niko nije ni htio da nama djeci objašnjava sudbinu kulaka Lazice Krnete i njegove imovine predratne- ne diraj lava dok spava, ili ne čačkaj mečku. Još su jak uticaj imali prvoborci i spomeničari NOBa po svim pitanjima, od dužine suknje u disko klubu, čupavaca međ muškima, zaštita latinice na plakatima koji pozivaju na ples u Domu, itd , itd...)
SUBNOR I SSRNJ oni kad se nešta dogovore ima to i da bude. I tačka!
- Parole napisati masnom bojom na kuće predratnih trgovaca i veleposjednika, osim na kući Jankovića, jer je on da doktora partizana koji je pogino na Sutjeski...
(- Slava mu!)
- Eja, i neka gledaju kapitalističke zvjeri svaki dan kad ulaze u svoju kući koje je vreme i vlast došla!
(- Tako je! Aplauz i aklamacija)
- I njiovu, a sade našu imovinu vraćamo napaćenim seljacima koji su je izgubili na neprijateljskim sudovima bivše države ...
( -Yebla majku svoju, kapitalistička kraljevina, sjeme joj se zatrelo! Aklamacija)
...i tako su kulaci sticali imovinu na naškijem mukami.
(- A majkane, men se čini da tebi njesu ništa uzeli kad njesi ništa ni ima, a sade si se namirio podvornicom i kućom! - neko dobaci iz publike)
- Ko to ima nešto protiv moga učešća u NOBu ? Dede neka ustane! Ja zasluženo primam boračku penšiju!
(- Est, a otkoje godine, 44 biće ili poslje ? - žamor i smijuljenje u publici)
- Ja sam i pod taljanskom okupacijom radijo za našu stvar, to je ki da sam i bijo u partizanima...
( ali si bijo sa Taljancima, hahaha)
- Miiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiir u publiki!
- Drugovi i drugarice, bliži se Prvi maja i trebalo bi to obilježiti kao međunarodni praznik radnika ...
( A dje su ti radnici, jadanci, kad u Kistanjama nema ni jedne tvornice ?)
- … dobro kao međunarodni praznik seljaka! Iz Komiteta je stiglo uputstvo da kad se smrači na ultimu prvoga maja napravi BAKLJADA kroz Kistanje, to da urade đaci iz škole, učitelji neka pokažu djeci kako da naprave baljke, a petrolje neka uzmu u Zadruzi, na račun SUBNORA. Na sam dan prvoga maja da se pušta muzika sa razglasa na pijaci cjeli dan, a u 10 sati neka se formira kolona od djece i naroda i sa zastavama da se pravi defile kroz mjesto. Druže Mile Bezbradica, ti si zadužen za posa sa djecom iz škole i gledaj da to bude cakum-pakum.
(Kozaračko kolo na raskršću obavezno!!!)
- Tu ćemo postaviti i spomenik našijem palijem borcima...
I onda Drug Mile Bezbradica prenese zadatke sa sastanka kadru u školi, a djeca po razredima dobiše zadatke: najbolje na držalju od metle zakucati čaku od mesnog nareska, napuniti je piljevinom ili pjeskom i tako doći uoči praznika kod kapije od nove ambulante na zborno mjesto, i tamo će se baklje puniti (petroljem) petrouljem i zapaliti. Čija bude najbolja taj dobiva peticu iz tehničkoga !!!
...
A šta treba pričati; pola metala u Bukovici završilo je prepilano na pola, a poslje su matere i ćaće kerepili po stražnjici vlasnike istih. Metle su bile roba koja se ne kupuje svaki dan, i dok se ne satare sjerak do pletenih žica vaje se koristila, a i onda kad sjerka nije bilo, dobro bi došla za ostrugati đubar ispod blaga u jari, nako ki badilj. Otud i bjes roditeljski na uništene držalje od metli, jer sade je bilo potrebno zera više sagniti ledja za isti posa.
Pandak čake (konzerve), kažu najbolje od mesnog nareska, nekako su dublje neg one od paštete, pa se “gorivo” manje prosipa vanka, a i dulje traje vatra. Nako sigurnije su i ljepše, a” i rekli u školi da budu od mesnog” - često ponavljana rečenica u kućama kad je trebalo iskamčiti novce da se pazari mesni narezak u Zadruzi.
( - Šta nije prvi maja svake nedjelje, najo bi se mesnog, vako maja nuvaca ne da neg samo za potrebu! –žalio se jedan iz Macura. Kad bi mura birati izmedju Paštete i Mesnog, vaje bi odabra Mesni. Ono narezak, nije bio nekako na jeziku našijem Bukovčanima, pa su svi jednostavno znali šta je Mesni.).
A kad je jedan iz Lalića donjo čaku od biža, nako veliku od pokile, svi su mu zavidili misleć da će njegova baklja najdulje trajati, ma se ispostavilo da je petroulje u tako dubokoj čaki najslabije gorilo, jer je treba svako malo džarati piljevinu klipom da se ne ugasi plamen.
Iako sam ja zadnja generacija kistanjskih osnovaca koja je vidila bakljadu u izvornom obliku, samo bih spomenuo da je petrolje tada bilo glavni energent za osvjetljavanje Bukovice dok nije 70tih završena elektrifikacija i mome ćaći Branku u džepu stalno bio smotak ključa od 54 trafostanice koje su dovele Teslinu struju u naš kraj, tako da nije bilo kuće koja nije imala bocun sa petroljem. Kupovalo se na litre u željezari Poljoprivredne Zadruge u Jankoviča kući iz metalne bačve od dvastolitra, koja je stajala desno od ulaznih vrta , a imala je onu smješnu pumpu za istakanja kakva je bila i na pijaci na bunaru u to vreme. Marko Karanović, tada mladji u radnji sa Stojanom Lalićem , uzme bocu koju donese kupac i u dva tri poteza za ručku pumpe napravi dovoljno vakuma da poteče petroulje u bocun. To je radio sa takvim osjećajem za pritisak i tajming, da skoro nikad, a gledao sam ga masu puta, nije trebalo dodavati petrolja u bocu, niti ga je pretakalo preko grljka. Ma u kap je znao kolko treba pritisnuti pumpu da nalije bocun od litru petrolja. Sposoban je bio svaka mu čast ! Moguče da je zbog toga i posta šef željezare kada su se preselili iz Jankovića kuće u manastirsku kuću upreko puta pijace, danas Konzum trgovina.Ta stara trgovina u Jankovića kuči, odmah do moje imala je samo ulazna vrata i jedan prozor do ceste. Upravo petrolje koje je isparavalo u toku noći davalo je taj šmek kad udješ u radnju, pomješam sa mirisima Radion praška za ručno pranje robe, i dvije otvorene kutije sapuna za ruke, nako 10 x 10 u jednom sloju, bez celofana . Miris jorgovana imali su ljubičasti sapuni, a oni drugi smedji bili su bez parfimisanog mirisa. I u antrešelj pored njih kutija sa sapunima za ručno pranje robe, opet specifičan miris, kocke sapuna duplo veče od onog za ruke, da mi nije moga stati u ruke koliko je bio velik. A na stalaži do prozora dva bocuna , nako ljepe izrade i reljefne vanjštine, u kojima su bili parfemi na točenje: jedinstven miris parfema „Crna mačka“ i „Pokošeno seno“ prodavanih na mililitre, iz menzura usipanih kroz minijaturnu pirju u od kuće sakupljene bočice. Do njih je stajao “Pitralon” i “Brion”, za muške poslje brijanja. A sa ljeve strane iza banka su bile patine , kako smo zvali kreme za cipele, crna i smedja, uvijek nekako procurile ispod poklopaca koji su se skidali čudnim leptiričem na okretanje.
Svi ti mirisi na jednom mjestu u maloj trgovini, davali su nosnim kvržicama priliku da se izbore za prevlast i pomognu u odluci da se nešta kupi, ako nisi samo uša u radnju i zatražio kilo brukava osmice i pokile desetke !
Konzervirani biži u limenci, koja kad se isprazni od sadržaja nama postaje obična čaka, stajali su na srednjoj polici u visini očiju, odma do police za kruv, u radnji mješovite robe PZ Kistanje, koja je bila u kući šjor Uge Cvjetkovića, vozača FAPčine u PeZeu. Radnju je vodio Mile Bezbradica Bauk i šegrtova Rajko Karanović. Bauk je uvijek parkira svoju biciklu sa motorom, raritet u ono vreme, ispred radnje i mi djeca smo jedva čekali da zatvori radnju pa da ga gledamo kao pali čudni stroj: bicikla a ne okreće pedale , i još vozi ! A one konzerve biža ja se ne sjećam da je iko kupova , jer to je bilo skupo i ako ti se jedu “biži-riži” sa mesom, bome si mora čekati proljeće da ti prispiju biži iz bašče ! Do biža su naslagane bile sardine u ulju , paštete i “Mesni”, a malo dalje i “Konšerva” u tubi pakovani pire od pomidora a tako smo ga mi kistanjci zvali. Kraće i jasnije, kad se niko nije sjetio drugačije. Konšerva se takodjer slabije kupovala, jedino nedje s proljeća bi porasla tražnja kad se potroše kućne zalihe domaće “konšerve “ od pomidora iz bašće.
Receptura za KISTANJSKU KONŠERVU je jednostavna:
Nasjeku se pomidore na četvrtine, pa se posole i kad malo vremena prodje, recimo kolko treba da zgotoviš ručak i zera otkunjaš poslje istog, tj. kad se popodne odmoran ustaneš , na špakeru na vatru u velikoj teći prokuvaš pomidore. Kad se skaše i malo prohlade preko noči, izjutra uzmeš pasiraču i drvenim valjkom istiskaš sok u posudi sa rupicama. Špice i kožicu od pasiranja baciš kokošama, a dobivenu tečnost sipaš u vreću od gustog platna, najbolje od bumbažine, pa okaćiš nedje u avliji na drvo da se polako cjedi. Kad za koji dan prestane kapljanje iz vreće, sve ljepo izručiš u onu veliku teću za pekmez kuvati, i na špakeru polako kuvaš uz stalno mješanje da ne zagori. Nako kad je gotovo ki pekmez, sipaš u vruće tegle iz rerne, vruću konšervu, i pokriješ celofanom koji malko omočiš sa strane rakijom da se bolje zaljepi za grlo tegle. I povežeš gumicama koje su napravljene od bufela od bicikle, ono nije više bio da se stavljaju zakrpe na nj kolko su ga drače izbužale. Poklopci na teglama nisu bili za upotrebu jer nisu bili na zavijanje, nebo samo vakumiranjem stisnuti oko tegle. Eto tako se pravila kistanjska konšerva.
Doživljaj je bio i kad šjor Ugo parkira zadružnoga FAPa i mladjahni Dile Šuša počne istovar robe za dvi radnje ( u kući pored, kada je vlasnik bio barba Dane Cvjetković, druga radnja PZ sa manjistrom i šubijotima , šećerom iz škancija na mjerenje u škartocima, i čajnim kolutićima dje je radio Božo Štrbac ) mi djeca prikrademo se prednjem dijelu auta i onda se igramo sa ukrasnim jarbolićem na prednjem blatobranu, na koji su nekada kačili zastavice povodom praznika ili za slikanje na radnjim akcijama, a tada su bili goli sa crvenom drvenom kuglom na vrhu, i na federu zavareni za blatobran. Nama je to bilo ki ručica mjenjača pa smo ih drndali u stranu imitirajuči da smo Veliki vozać Ugo ! Ili bi prosto savili jarbolič na federu i naglo ga pustili da proizvede specifičan fijuk, ponavljajući sve to do trena kad bi Ugo izaša iz svoje kuće u kao podviknuo na nas dječinu, nako umiljatim i usporenim tonom. A mi bjež da se bježi, sve uz veselu ciku i vrisku šta nas nije uvatio !
A i piljevina je bila problem, kad se natopi petrouljem brzo plane i drži veliki plamen, ali se brzo i ugasi. Nedajtisebože da neko mava sa tom bakljom, sve prosu! Pa je bilo slučajeva da su se zapalile školske kute a i poneka kosa. Onda je nadjeno rješenje da se najprije u čake stavi piljevina, a odozgo prospe pržina iz Smiljčića, i tek onda nalije petroulje. Pržina nije dala da se piljevina rasipa niti brzo gori.
Kad se formirala kolona dva po dva i zapalile sve baklje, uz pjesmu tipa “Druže Tito ljubičice bijela…” promarširalo bi se do Lalića lokve i poslje do pružnog prelaza i na kraku se bakljada okončavala na smetlištu iza trafostanice na školskom igralištu dje su se istresale čake a i bacale baklje ko ih nije htio kući vraćati ( naročito one od držalja za metle, da ih matere ne uvate još isto veče na djelu !). Razlaz kući, sa smrdljivim rukama na petrolje , jer su se često baklje gasile pa je kakvom klipicom trebalo prodžarati sadržaj u čakama da se plamen razbukta. Istog časa bi nasta stampedo do špinje na raskršću da se kolko toliko petroulje ne osjeća. Ali bez sapuna voda tu nije bila od pomoći.
Kasnije su se bakljade “ugasile”. Valjda je neko našao kako to sve skupa jako potsjeća na fašizam i fašističku mistiku svijetla i mraka koju je Hitler svojevremeno koristio u uspinjanju na vlast. Ili je to urađeno zbog nerijetkog povrjeđivanja djece, opekotina i slično. Tek bakljade su kasnije izbačene iz paraderskog ideološkog arsenala.
A zanimljiva je i sudbina najpoznatije masne parole u centru Kistanja, na Lazičinoj kući, gostioni, prema pijaci. Pisalo je masnom crvenom minijumskom bojom ŽIVIO DRUG STALJIN! Nastala još odmah poslje oslobođenja nije dočekala ni da se farba skori, a namak su je morali pramazati krečom i to u više ruka, jer je minijum stalno izbija na površinu. Eno i dan danas kad je veća vlaga u zraku minijum i dalje radi, a većina i ne zna ko je bio Staljin!
...
DODATAK:
Iz članka: http://sh.wikipedia.org/wiki/Komunistička_partija_Jugoslavije
Javljali su se novi vidovi neprijateljstva - informbiraš, ibeovac (staljinista) i partijac (titovac). Pored toga, počeo se njegovati kult ličnosti (vođe), kako preko obične fotografije, tako i preko slikovnih portreta koji su morali stajati u svakoj kući i posebnog vida vladanja kao što su bili "Staljinizam" i "Titoizam".
Ono čemu je Informbiro najviše pridonio jeste bilo razbijanje jedinstva sovjetskih i jugoslovenskih komunista koje je bilo vrlo jako i čvrsto za vrijeme rata.
U velikoj dvorani Vojnopešadijskog učilišta, isto onoj u kojoj je 1946. održano suđenje Draži Mihailoviću, okupilo se 21. jula 1948. 2.344 delegata izabranih od 468.175 članova KPJ, koliko ih je bilo u julu 1948. godine.
Kongres je zasjedao šest dana. Izbor za novi CK je bio posljednjeg dana. Izborno povjerenstvo na čelu s Milošem Minićem je proglasila rezultate glasanja oko ponoći. Za Tita je glasalo 2.318 izaslanika, a samo je 5 delegata je bilo protiv tj. prihvatilo Staljinovu liniju. Tako je novo povjerenje dobio stari CK, s Titom na čelu.
Drugo savjetovanje Informbiroa u Bukureštu je održano od 20. do 28. juna 1948. u jednom kraljevskom dvorcu. Na bukureštanskom zasjedanju Informbiroa nisu se pojavili Vladimir Gomulka i Georgi Dimitrov. Rumunj Georgi Dež je postavio nekoliko neugodnih pitanja na zasjedanju. Na kraju zasjedanja za govornicom su se pojavili Andrej Ždanov i Georgi Maljenkov koji su rekli delegatima da oni imaju pouzdane informacije da je Tito eksponent imperijalističkih sila i da mu je zadatak da razbije jedinstvo KPJ. Na kraju je kao konačna ocjena zasjedanja donesena rezolucija "O stanju u KPJ", poznatija kao Rezolucija Informbiroa.
U osam poglavlja podužeg teksta Rezolucija, u stvari, ponavlja sadržinu Staljinovih pisama koje je CK SKP uputio jugoslavenskom CK.
Informacijski biro je ocijenio da KPJ provodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu, da se linije KPJ kidaju s marksističkog gledišta, da se KPJ rasplinjava u bespartijskoj masi, da se partija razvodnila u Narodnom frontu, da nema kritike i samokritike, da strankom rukovode špijuni i strani plaćenici, da se u oartiji ne slušaju savjeti ostalih komunističkih partija, da se oartija kreće ka buržoaskim ciljevima. Na kraju Informbiro poziva sve zdrave elemente vjerne marksizmu i lenjinizmu da smjene dotadašnje rukovodstvo KPJ i postave one ljude koji će prihvatiti ovakve prijedloge Informbiroa i koji će postaviti stvari na svoje mjesto.
Rezolucija Informbiroa je objavljena u Jugoslaviji u podne preko Radio Praga. Sutradan je tiskan tekst Rezolucije i odgovor CK KPJ. Nakon sjednice na Dedinju, Milovan Đilas je u ime čitavog CK napisao odgovor gdje je negirao sve što što je Informbiro usvojio. Konačno, izbor novog CK obavio se na Petom kongresu gdje je Staljinu rečeno ne.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *
a evo i sjećanja mojih FB prijatelja na prvomajske dane u okolici Kistanja:
Duško Vejnović Za sve državne praznike su se morale paliti IVANJE na najvišim mjestima (ČUKERIMA),. Kod nas u Mokrom Polju je bilo gume u izobilju jer je bilo dosta opančara, pa nam je to bilo osnovno gorivo. Koji zaseok ne zapali IVANJU, znalo se da đake čekaju šibe u školi poslije praznika! Dosta nas je zapamtilo UPRAVITELJA (direktor škole) Miladina Anđića, al' je dobro šibaoooo!
Nedjeljko Milanko I da odgovorim na ono Duškovo "Moralo" - nije se baš moralo. Kod mene u Medvidji palili smo vatre za 1 Maj ( i to samo tada) i nadmećali se čija će se dalje vidjeti a takodjer koristili gume od opančara koje nisu dizale plamen samo držale duže vatru pa smo morali dodavati i brdo drva... Moramo priznati da su to ipak sjećanja na lijepa vremena...
Štorija druga:
Sutra je Prvi Maja!
- Dobar dan Andjo! – uša je u našu kuču Predsjednik SSOJ za Kistanje Drug Bino Krneta.
- Nama bi treba edan transparent preko ulice za Prvi maja da nam sašiješ.
- E može, ali nemam ti robe čvrste za sašiti, pa da to figura, inače će se od vjetra izuvijati ako sašijem od tankog platna.
- A bili valja skaj iz Jadrana, onaj šta kolica njima oblažu?
- A mogli bi provati.
- Dobro, odo ja donjeti iz Jadrana, imaju oni tije otpadaka od krojenja za dječija kolica i kancelarijske stolice.
I ode Bino po skaj, koji se tada pojavio u kistanjskoj tvornici namještaja Jadran, pa je bio hit u Kistanjama dobiti zera otpadaka od krojenja. Ko je bio dobar sa Vukom Djokinom i ostalim radnicama u tapetariji , moga je nadati se da će mu iznjeti poslje posla neko parče u borši, pa si moga staviti zakrpe na laktove od džempera i biti po najnovijij modi ki sa slika iz Svijeta, Bazara ili Burde.
- Evo mene! – viče sa vrata u hodniku Bino, i nosi ni manje ni više nego cijelu peču širine “ cirka okolo “ po metra skaja u smedjoj i crnoj boji, brat bratu tri dobre vreće moga si napuniti..
Materi odma pala na um ideja da se slova naljepe na skaj i to od flizerina, pa sam i ja uzeo učešća u izradi transparenta. Isjecao sam slova za parolu dok je mater iskrajala i prošivala skaj.
- A eli čika Branko kod kuće? - upita Bino.
- Mislio sam ga pitati one njihove skale iz Elektre da se moremo popeti i zakačiti transparent preko ceste.
- Sad ću ga ja zovniti ! - otrčah na sprat da dozovem ćaću.
- E momci ! - udje i moj ćaća Branko u priču oko transparenta.
- Kako će te to zakačiti preko ceste? Na čem ćete osloniti toliki transparent ?
- Imam ja neke žice za vinograd , ostalo u kući pa sam mislio da provučemo kroz skaj i tako okačimo odje sa manastirske kuće do Zlatkičine. - Bino će.
- Meni se čini da to nije jako da izdrži taj teret. Dajde Andjo da vidim kolko je težak taj šta si sašila.
Uze ćaća u ruke transparent dućine 8 metara i širine 50 cm , nako ga popiza u ruci i kaza :
- Neče to ni dvostruka vinogradska žica izdurati. Nedajtise Bože da otpadne sa kuća na neki auto ili kamion i etoti belaja. Ili još gore ako zapuše bura i otne ga pa nekome na glavu pane, kuš veće bruke i muke ! Nego vako ćemo : idemo sad tamo u radionicu od Elektre i odrezažemo naše aluminijumske sajle od struje za dalekovode pa ćemo poslje sa skala to i zakačiti kad provučemo kroz transparent.
Tako i bi .
Provukoše ćaća i Bino sajlu na gornjoj ivici transparenta i istu takvu sa donje strane. Uzeše skale i zakačiše sajle na Manastirskoj kući iznad mesnice i preko puta na Zlatkičinoj kuću za konzole od struje i tako 30tog aprila u večernjim satima bi svećano izvješen prvi transparent od skaja u čast Prvog maja ! a sve u Kistanjama. ( kako se ljepo rimuje !)
Ne treba ni spominjati da se već na prvo naslanjanje skala na zidove sa raskršća i iz Gostione počela okupljati radoznala masa promatrača, koji su u neko doba uzeli i učešča u podizanju transparenta preko ulice. Kad je ćaća na kraju siša sa skala i objavio da je sve čvrsto zategnuto i sigurno prolomio se spontani aplauz i uzvici odobravanja na dobro obavljeno poslu.
Transparen je ukrašava kistanjsku varošicu naredna dva mjeseca (!!! ) dok nije došlo vreme da se zamjeni novim na kojeme je pisalo : ŽIVIO DAN BORCA ! ( 7 sedmoga se slavio .)
Transparent od skaja iz Jadrana izdrža je dvije naredne sezone, mjenajli smo samo slova od flizerina.
A mater je kao nagradu zadržala nepotrošeni skaj od koga je narednih godina povremeno šila torbe koje je poklanjala sestrama i zaovama…
Još jedan lijep običaj se dešavao svakog maja u našem Kninu. Na dan cvjetnog korza
najmladji su prodefilirali gradom obučeni u uniformice koje su se mjesecima prije toga brižljivo izradjivale. Defile je počinjao iznad Gašparevica mosta a završavao se kod pijace.Uključeni su bili osnovci i polaznici kninskih zabavišta. Cijeli grad bi stajao na trotoarima i posmatrao klince koji su ponosno marširali.
...
Jedne od tih godina je moja teta Nada Štrbac kao učiteljica zamolila svoju sestru a moju mamu Andju da sašije nekakve šarene šeširiće za njen razred. Dali smo se u veliki posao tada i dječije glašice iz razreda moje tete Nade izgledale su kao cvijetovi iz mamine bašče. Tetka je bila ponosna što su svi primjetili njezine mališane. A mama je samo poljubila svoju sestru da joj čestita na tome.
Štorija treća :
Sjetih se da su nekad svadbe zakazivale za Prvi maja !
Upravo razlog dobrog tajminga sa spajanjem dana u mini godišnji odmor, prizveli su da se svadbari po dva tri dana, kako kome zapao praznik u nedilju ili subotu. Moglo se opušteno uz vino razveseliti, a i naši milicajci nisu tada imali one Melodike za alkohol ( nisi mora se bojati daš puvati, dovoljno je bila samo odokativna procjena našije čuvara reda moreš li ili nemeš dalje nastaviti za volanom ! ).
Moj ćaća Branko je 80tih godina je kao Odbornik čitao izvode iz Zakona o braku SFRJota, a uz prisustvo našeg dugogodišnjeg matičara Mirka Djurića . Ljeti i nekako, ali za vreme lovne sezone, obadva ka strastveni lovci su se malo bunili što moraju skratiti lov da bi došli u Mjesni ured vjenčati koga., dok ostali lovci bazaju Bukovicom u potrazi za zecom !
- Esli li Mirko ti šta odjutroske naša ? pita bi ćaća.
- Esam vražiju mater ! Leti samo sa ovijem lmladima, nema to strpljenja za naske starije, vaje leti. Ni brabonjka od zeca ne vidjo ! kaza bi matičar.
- A onda moraćemo se zadovoljiti sa po ednim plećicem , kad nismo bili kapac šta drugo uloviti! -moj ćaća.
- A, dušemi dobro divaniš . I to je nešto za jutrošnju letaniju po kršu ! - odgovori matičar.
Skoro ki napisano pravilo , bilo je pleće od praseta zimi ili od janjeta sproljeća za Matičara i Odbornika na vjenčanju. Znao sam odma šta je za ručak ako te nedilje ujutro vidim da mater pegla ćaćinu košulju a na vratima okačeno odijelo i kravata !
Mi djeca bi sa radošću dojurili do mjesnog ureda uvijek kad se nediljom začuju sirene iz svatovske kolone – dok se svatovi spremaju za ulazak u kancelariju na prvom spratu dje će se obaviti vjenčanje, uvijek su nam iz zobnice jenjige bacale bajama i orasa, kasije su to zamjenili bomboni u celofanu, dje dje karamela a najviše Bronhi. Bilo je i sitnije novčića za sreću mladenaca. Oni odu gore pred Odbornika i Matičara a mi prebiramo po prašini ( dok još nije asvaltiran trotoar ispred Milicije i Mjesnog ureda) da se nije koji dinarčić zagubio, pa kad svedemo bilancu trk kod Mikoga u slastičarnu da se zasladimo !!!
Čuvene po dogadjanjima u toku slavlja poslje vjenčanja bil su veselja kod Ljupčeta i Rade Mandić, a kasnije i svadba Mirka i Jele Dobrić. Prva je zapamćena po gadjanju kuglicama od kruva i plesu po stolovima uz razbijanje punih boca od pive, koje su pjenile na zidu. Na drugoj je hit bilo stavljanje ljutih feferonki u boce od Radenske , pijenje vina iz kuma Mišine cipele (poluduboka šimika br 44 ! – naš golman zu NK Bukovica) i neznasebroj puta ponavljana gramofonska ploča Vere Ivković “Šta će mi šalvare”…
....................................
A hrane i pića u izobilju…
Storija četvrta :
Prvomajski izleti.
Dogovore se moj ćaća i pašanci Jovo Štrbac i Veljko Korlat, da se krene u Drvar u obilazak Titove pećine za Prvi maja! Hrana ne treba, ručak je u restauraciji u Drvaru.
Ujutro rano svanulo i dok smo ja i sestra Divna pili bijelu kavu sa udrobljenim kruvom, vidim da se ćaća i mater uzmuvali i stalno neštro pronose u garažu dje je bio parkiran tadašnji naš auto Moskvič. Jos samo da tata nalije domijanu sa vinom iz naše konobe pa krećemo. Pokret tačno u 8 nula nula !
Tako i bi. Smjestišmo se u Moskviča pa za Rudele, dje su nam se u svom autu priključili Veljko i Lenka sa djecom , pa nastavišmo za Knin do Jove i Nade, a tu je bila i tetka Duda.
Kolona od tri auta zaputi se put Drvara, i nakon nekog vremena koje sam pomalo i odremuckao na zadnjem sicu, stigošmo do Drvara - Grada heroja. Nekako nadjosmo prilaz do parkinga pred muzejem Pećinom , i polako se uzverasmo do Titove kolibe. Zera razgledali, tata i Jovo nas slikavali, pa se spustismo do spomenika u centru grada. I tu se zera slikavašmo pa kao zera smo i ogladnili pa pravac u Restauraciju. Ime joj ne zapamtih, ali kad posjedašmo za sto, sve onako spojili par stolova da jedemo zajedno, upitaše glave familija jednoglasno : ima li janjetine vruće ?
Kako ne , Ima !- konobar če razdragano, - a šta ćete popiti ?
Tu ti se mi djeca nasladismo sokovima , a janjetina nikako da stigne na sto.
Ode moj čača do kužine da vidi što se ne čuje mesarić da sječe meso , i evo ga sav uzrujan izleti do sale za ručavanje:
-Pa oni griju meso u rerni, ostalo im pečenja od juče !!!
Tu se sad digoše i Jovo i Veljko i moj ćaća pa zajedno do kužine i uz poneku beštimu pade odluka da se demonstrativno napusti restauracija !!! Platiše piće i pokret za Knin pa ćemo na Vrelu jesti janjetine.
Krenušmo i nakon nekoliko kilometara , na jednom zavoju uz proplanak parkira moj čača Moskviča, a za njim i Jovo i Veljko. Spustiše stakla pa iz auta pitaju ćaću da nije neki kvar, a on ozbiljnim glasom : Jeste !
. Ugasiše i oni aute, izadjoše do ćaće i on kaza :
- Jeli iko osim mene gladan ?
Tu nas sve pogodi u želudac, uzmućali se oni sokovi unutra, ali šta se tu može, valjda čemo izdurati do Knina.
- E kad je taka situacija , onda Andjo otvori gepek i iznosi vanka…
Kad ono u vreći od papira zamotano janje na ražnju! Putovalo iz kistanjske gostione do Titova Drvara , i u karti još zadržalo sokove slane slasti, a kolko me pamćenje služi ili mi se samo od gladi učinilo , ki da je još vruće bilo !!!
Sve u svemu smazašmo ga mi u slast, sve komadajuči kistanjski kruv iz zadružne pekare,bilo i mlade kapulice iz bašće, pa stariji zališe i vinom iz naše konobe a za nas djecu naša se i pokoji Dvojni C sok. Ne treba zaboraviti da smo i deke prostrli po livadi a našle su se i balote u gepeku i ki pravi proslavišmo Prvi maja samo tako, a ciko Drvara !
Druge godine smo bili pozvani kod kuma Laze Prostrana na Velebit u stanove dje njegovi čuvaju sproljeća i ljeti blago. To je ujaka Marka Gnjidića kum pa se ista ekipa priključila . U vreme bez mobilnih telefona i slabo označenih puteva, nije ni čudo da smo zalutali odma na početku. Našli smo parkirane aute pod Alanom, i zaputili se po usmenom uputstvu dolinom , ali pogrešnom, pa smo poslje dva debela sata pješačenja po vrletima velebitskim izbjegavaljuć zmije koje su se svako malo ukazivale pred ženskima, dokopali šume u kojoj smo vidili dim. Kad smo prišli bliže zazivali smo gazde, i u neko doba pojavi se starina sa brčinama i kaza nam da se Prostranovi stanovi nalaze preko brda. Nije nam bilo druge nego nastaviti puta uzbrdo, smalaksanje veliko, ali nakon pješačenja ugledasmo traženo društvo koje se razbaškarilo uz vatru pored koje se okreta janjac. Stigli smo skoru u zadnji čas da provamo presnac ispod peke koji je spremila Lazina žena Anka, ali zato na vreme da okusimo jaretine u mljeku isto ispod peke. Delicije za delicijom izbrisaše noliko pješačenje po tratinama i šumama velebitskim. Zapamtio sam još da je u druđtvu bio i jedan piloz sa zemuničkog aerodroma, beogradjanin, koji se pohvalio svojim novim tetejcem iz koga je u zrak opalio par metaka - a eho pod Alanom je odzvanjao po ure tako mi se činilo.
I još u razgovoru dotakoše se zadareske bolnice dje je Lazin ćaća ima operaciju, pa se Lazo pohvali kako je doktoru da “gitaru” ( tada popularan naziv za pršut koji je odigra rolu mita) a Anka nako sledja , dok je sjekla kapulu dobaci : Šta gitaru, cjeli orkestar si mu odnjo ! ( bilo je tu dakako i pečenica i pancete …) poslje ugodnoga druženja pa je i dogovor da se sastanemo i dogodine, u Muškovcima.
I dodje taj dogodine dne, zaputišmo se mi iz Kistanja u Muškovce, ćaća mora održati vjenčanje u Mjesnom uredu, pa okasnismo ali , nako napamet, dodjošmo donekle i uputišmo se makadamom uz Zrmanju, ali najedamput nesta puta, odnjela ga voda . Dalje Moskvić nije moga, iako su to “ruska kola za srpskog vola “ i mi curik kući preko Benkovca !Odoveza nas ćaća do Šopota, tu navalismo na vruću janjetinu a ja dok čekasmo na istu preko puta gosdtione zalih Moskvića vodom iz česme izvorskom. Kad smo završili sa ručkom, da sjedemo u auto a ono skoro pa skroz bjelo, dje dje se vidila crvena boja. Ja sam vodom skinio prašinu ali se osušio kamenac iz izvorske vode !
Štorija peta :
Prvomajska Olimpijada u Oklaju.
Najveći “kulturološki” događaji tog doba u našoj provinciji su bili Sajmovi i narodni zborovi. Sajmovi su zaprao izvorno narodni zborovi i u pravilu, pratili su značajne crkvene praznike; ali kako je u nas sa komunizmom religija službeno potiskivana iz narodne svijesti, tako je došlo i do pojave novog fenomena, tj. pojave narodnih zborova što su pratili državne praznike. U prednjem smislu sajam i narodni zbor su jedno, a ovdje ih razlikujemo jer, kako smo naznačili, za komunizma, u nas su zborovi poprimili značaj svojevrsnih političkih skupova, vezanih uz važne državne datume i političke govorancije kojima bi se održavala politički budnom narodna svijest, a sajmovi su ostali ono što su oduvjek i bili i kako ih je narod od starina doživljavao: mjesta okupljanja ljudi, gdje se dolazilo da se vidi i bude viđen, baci oko na djevojku, odmjeri momak, razmjene informacije, nešto proda, nešto kupi i slično.
Sajmovi i zborovi su bili masovno posjećene populističke svetkovine i narodna razbibriga. Posebno djeci, ti su skupovi, sa svim onim drangulijama, ringišpilima, obiljem jeftine zabave, narodnim kolima, pjevaljkama, potrošačkim tričarijama i igricama, od “ko nabije taj dobije” i bacanja kamena s’ramena do “miš bili sriću dili”, sve to skupa su djeci bivala mali praznici boja, mirisa, okusa...
One godine kad je sestra Divna bila na fakultetu a ja štrapacira dane u Šuvarovoj reformisanoj srednjoj školi tipa Zajedničke osnove, zaputismo se ćaća i ja u Oklaj na Prominsku Olimpijadu ( sada se za svetkovina u čast Prvoga maja zove Prominski dani) a i da se vidimo sa ćaćinim ujakom Ninom .Svratili i proljudikali sa ujakom , kako zdravlje ? kako djeca? pošto bačve sada idu ? Ujak Nine je bio dugogodišnji prodavac bačava u Oklaju pa se razumio u to jako dobro, a te godine je ćaća kupova nove bačve hrastove za vino, od dva stolitra . A ja sa balkona u primaćoj gledam sajmarsku gužvu u centru Oklaja.
...
Pomenuo sam neke sajmarske igrice, pa da ukratko kažem i kako su se “igrale”.
Tako ponajprije igrica “ko nabije taj dobije”, valjda zbog šaljivog naziva. A igrala se ovako: sa rastojanja od nekoliko metara pokušavate nabaciti alku na odabrani artikl, bilo flaša ili neka igračka i slično. Ako nabijete, onda to i dobijete; ako ne nabijete, onda ponavljate, onoliko puta za koliko ste platili.
“Miš bili sriću dili” je opet bilo nešto kao današnja lutrija samo što što nije igrač izvlačio ili pogađao brojeve i dobijao nagradu u novcu, nego bi “miš bili” (a bio je to zapravo hrčak, samo što u nas narod sve te sitnije glodare svodi na miševe), “izvlačio” koverte i “proricao” budućnost; naime, u kovertama su bile ceduljice sa ispisanom “prognozom”, šta možete očekivati da će vam se dogoditi u budućnosti. ‘
Bacanje kamena s ramena je opet tradicionalna narodna disciplina nadmetanje i muškog odmjeravanja snage. Odabere se nešto veći kamen, onda u ruku, pa ko više odbaci sa ramena.
Nekada su se na sajmovima obavezno igrala narodna kola. To je bila prilika ne samo da se “ispod oka” odmjeri momak i djevojka, nego i da se u kolo uhvate jedno do drugog. Poslije je to nestalo jer vremenom, sa mjenjanjem načina života, indrustralizacijom, urbanizacijom, boljim saobraćajnim vezama..., momci i djevojke su našli načina da se sreću i “odmjeravaju” i mimo rijetkih narodnih zborova. Bilo je još tih igara, ali ove su mi se urezale u pamćenje.
Poslje smo se zaputili do improviziranog “hipodroma” na kraj Oklaja ( poslje su tu neku tvornicu sazidali ) da odgledamo finale dogadjanja : trku magaradi i trku konja. Iz sadašnje perspektive moram priznati da mi je to bio prvi i posljednji put kako sam uživo sa blizine gledao tu veličanstvenu trku konja, tako silovitu i pomalo opasnu dok pod kopitima vrca kamen, oznojane sapi i rzanje , uz galop koji se gubi u prašini…tada i nikad poslije. Evo kako je o tome tih godina napisa čuveni Miljenko Smoje :
Eto tako ja pamtim proslave i svetkovanja oko Prvog Maja ! - pardon - Prvog maja !
DODATAK:
Nešto drugačiji pogledi na slavljenje Prvog maja!
iz članka : http://www.ekskluziva.ba/Kako-se-Prvi-maj-slavio-u-Jugoslaviji-/70605.html
Kako se Prvi maj slavio u Jugoslaviji?
Prvi maj, Međunarodni praznik rada, diljem svijeta obilježava se već 130 godina. No, konotacije koje se uz Prvi maj vežu kroz godine su se drastično promijenile; nekad je to bio praznik kojim se odavala počast borbi za radnička prava, dok većinu građana danas Prvi maj asocira tek na neradni dan, roštilj u prirodi ili besplatni vojnički pasulj ili po naški gra.
Zasluge za obilježavanje Prvog maja ponajprije pripadaju američkim sindikatima, koji su 1. maja 1886. godine stupili u generalni štrajk. Bila je to reakcija na neispunjeno obećanje vlasti o donošenju zakona o osmosatnom radnom vremenu - koji je upravo tog 1. maja trebao stupiti na snagu.
Diljem SAD-a radnici su krenuli u proteste, a samo tri dana kasnije potekla je krv: policija je u Chicagu 3. maja pucala na radnike okupljene oko zatvorene tvornice poljoprivrednih strojeva McCormick i ubila između dvoje i šestero protestanata. Bila je to uvertira za prosvjed koji se održao dan kasnije na Trgu žitne burze u Chicagu, a koji je policija također naumila rasturiti.
Kada je policija krenula u napad na radnike, na njih je iz mase bačen dinamit. Bio je to početak krvoprolića u kojem je smrtno stradalo oko 50 prosvjednika, a ranjeno ih je još 70-ak. Sedmorica uhićenih prosvjednika kasnije su pogubljeni vješanjem, i to zbog optužbi da su držali ``zapaljive govore`` čime su, prema optužnici, potakli nepoznatog atentatora da baci bombu na policiju.
Radnička borba za osmosatno radno vrijeme nakon ovih se krvavih događaja više nije mogla ignorirati, niti zaustaviti. Godine 1889. u Parizu, na prvom kongresu Druge radničke internacionale, odlučeno je da će se od 1. maja naredne godine mirnim prosvjednim povorkama obilježavati pokolj u Chicagu. Kao simbol radničkog bunta prihvaćen je crveni karanfil, koji je trebao asocirati na krv prolivenu u borbi za radnička prava.
Nakon Drugog svjetskog rata obilježavanje Prvog maja u Jugoslaviji dobilo je drugačiji karakter. Umjesto prosvjeda u organizaciji sindikata i ljevičarskih organizacija, Prvi maj postao je državni praznik kojim su se slavila radnička prava. U čast Prvom maju organizirane su veličanstvene parade, u kojima je povremeno sudjelovala i vojska.
Zbog svog društvenog karaktera Prvi maj je postao, uz Dan republike i Novu godinu, omiljeni jugoslavenski praznik. Jedna idilična atmosfera koja se prenosila i na 2. maj
Spajanje praznika s vikendima često je radnicima omogućavalo da im se prvomajska proslava pretvori u pravi mali godišnji odmor. Svi ti običaji naprasno su nestali u ratnim devedesetim godinama, kada nikome nije bilo do slavlja. Prvomajske proslave opet su se vratile u modu krajem devedesetih, ali očuvani su uglavnom hedonistički običaji ustaljeni u Jugoslaviji dok je radnička borba, dobrim dijelom i zbog jalovih sindikata, pala u drugi plan.
Првомајски уранак је лажни народни обичај подметнут од стране комуниста који се састоји у томе да се 1. маја порани у природу или да се ноћ уочи првог маја проведе у природи поред логорске ватре где се спрема неко јело у котлићу или на роштиљу. На несрећу међу Србима је овај празник веома распрострањен.
Први мај је такође празник и светковина која се слави широм света. У многим земљама, Први мај се поистовећује са Празником рада, који је проистекао из комунистичке традиције радничког покрета.
На Првом конгресу комунистичке 2. Интернационале одржаном 1889. одлучено је: „Први мај је заједнички празник свих земаља, на којима радничка класа треба да манифестује јединство својих захтева и своју класну солидарност“. У богоборном Совјетском Савезу одлучено је да се православни празници из народа истисну комунистичким анти – празницима. Главни идеолог те идеје био је бољшевик Јемељан Јарославски (право име било му је Минеј Израиљевич Гумељман).
Први мај је по њему требао бити замена за највећи хришћански празник Васкрсење Христово. Први мај није само социјалистичко – комунистичко – анархистички и антимонархистички празник већ и празник Новог Светског Поретка који је у корену окултни па чак и сатанистички. Поред званичне приче која се учи у школама да је Првомајски празник рада посвећен сећању на демонстрације Чикашких радника (1. маја 1886.) које су предводили комунистички пролетери, револуционари и анархисти, опште је познато да је на тај исти фамозни датум 1776. године немачки бивши језуита Adam Weishaupt основао тајно друштво Илумината чији је задатак био и остао да успоставе
Нови Светски Поредак што је подразумевало укидање свих Монархија и Религија. Међутим, позадина слављења првог маја има своје корене и у древним паганским празницима природе чије је поштовање преживело до данашњних дана. У Европи се од давнина на тај дан слави Валпургијска ноћ. Према предању (описао га је Гете у првом делу „Фауста“), у тој ноћи сва нечиста сила целог света скупља се у Немачкој, на гори Брокен.
Демони стижу на својеврсну смотру, како би се у стројевом кораку поклонили сатани. Валпургијска ноћ увек „пада“ 1. маја, односно у ноћи између 30. априла и 1. маја. Уз то, од давних времена на тај дан се славио и пагански празник Белтане у част природе и плодности.
Том приликом се пале ватре играју се игре и плеше се у част природе око стуба око кога су свезане траке у боји који симболизује фалус. У тим ритуалним играма помињу се и древна демонска божанства Ваал, Зелени човек, Пан, Зелени Јурај итд. Те ноћи се и оргијало.
Зато, православни Србине и Српкињо први мај треба да нам буде као и сваки обични дан посвећен породици текућим пословима и обавезама – никако дан одмора и излета у природу. Само на такав начин нећемо учествовати у овом безбожном анти – празнику и само на такав начин ћемо показати нашу оданост јединим истинским вредностима вери и отачаству.
Како је настао обичај празновања „1. маја – празника рада“?
Колико год неки неправославни догађај, празник или слично, био замаскиран и уоквирен у овоземаљски сладуњави, „хуманистички“, или какав други оквир, у његовој суштини је само једно – вијековна борба зла против добра, борба за људске душе између ђаволског адског накота и Небеских Сила.
Божијом вољом Православна Црква је устројила прослављање Светитеља и празновање празника у току године који су усклађени са потребом људских душа за спасењем у Царству Небеском, међутим, слуге ада и ђавола труде се да уз помоћ својих поданика међу људима, цијелом свијету, а посебно Православним народима, наметну празновање неких неправославних „празника“, чије је право значење скривено од ширих народних маса, а чији је прави карактер веома добро познат креаторима тих „празника“ и церемонија приликом самог празновања. Такав један „празник“ је и „1. мај – празник рада“! Четврта Божија заповјест каже: „Сјећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твојему“. Из ове заповјести произилази да у току године имамо 52 недјеље за које нам је сам Господ Бог заповједио да не радимо, да одмарамо, и да тај дан посветимо Господу Богу! Зар то не значи да нам је Господ Бог на крају сваке седмице установио празник – одмор од рада? Због чега нам онда треба још неки тамо „празник рада“? И ко је и због чега установио да тај „празник рада“ буде баш 1. маја?
Адам Вајсхаупт је рођен 1. маја 1748. године у јеврејској породици која је почетком 17. вијека покрштена од стране римокатолика у њемачком граду Инголштат. Био је римокатолички „свећеник“ и језуита који је одлучио да по сваку цијену постане познат те је признао Луцифера за свог господара и почео да се бави вјештичарењем и сатанизмом. Запањио се када је сазнао да је дан његовог рођења везан за древно паганско вјеровање и обичај празновања паганског празника Белтан у част природе и плодности, којег су пагани празновали 30. априла, и сатанистичког празника Валпургијске ноћи, која је празнована у ноћи између 30. априла и 1. маја. Тада је одлучио да на свој 28. рођендан, 1. маја 1776. године, оснује тајно сатанистичко братство Илуминати (просветљени) или Перфекционисти. Циљ тог братства био је и остао да једном свјетском револуцијом сруши досадашњи начин живота, поредак и моралне норме, те изазове стварање Новог свјетског поретка!
Колико су Илуминати успјели у својим циљевима, довољно је погледати симбол америчке империје – амерички долар. Пун је јудео-масонских симбола као што су недовршена пирамида са свевидећим оком, а у дну пирамиде римским бројевима написана година 1776. На траци испод пирамиде на латинском језику пише „NOVUS ORDO SECLORUM“ што у преведеном смислу значи „нови свјетски поредак“, итд… Тако је Адам Вајсхаупт са Илуминатима одлучио да цијелом свијету наметне организовани „дочек 1. маја“ и празновање сатанистичког празника „Валпургијске ноћи“, чијим би се празновањем цијели свијет поклонио Луциферу! Недостајала им је још само маска којом би сакрили право значење тог „празника“, те га тако под неком прихватљивијом маском наметнули цијелом човјечанству! Илуминати су, користећи свој велики утицај у Америци, подстакли и организовали демонстрације радника у Чикагу и сукоб радника са полицијом. Све то су темпирали за 1. мај 1886. године! Користећи утицај Карла Маркса, који је био члан тајног друштва „Лига праведних“ (један од огранака Илумината), који је он имао на раднички покрет, Илуминати су успјели да наметну да се 1. мај празнује као „празник свих радника“. 1889. године у Паризу је одржан Први конгрес комунистичке Друге интернационале. На том конгресу нису били присутни само комунисти, него и масони, разни спиритисти и друге сумњиве личности из Европе и свијета. Окултизам и спиритизам су били дубоко укоријењени у комунизму. Како су све конце вукли Илуминати и други масони, на конгресу у Паризу су ријешили да установе да се сваке године празнује прољећни празник рада, и да буде (за широке народне масе) у спомен Чикашких радника палих у обрачуну са полицијом.
За дан празновања су одређени 1. и 2. мај! Дакле, Илуминати, масонски ред који је у служби Луцифера, и који су основани 1. маја 1776. године, одредили су да цијели свијет треба да слави 1. мај под маском „хуманизма и заштите права радника“! Врло брзо су све владе свијета (а у свим владама главну ријеч воде масони) прихватиле овај „празник“ и увеле у својим државама празновање „1. маја – празника рада“. Тиме су Илуминати успјели у својој намјери да се сви народи свијета поклоне Луциферу празнујући „1. мај“, а мислећи да га празнују у сврху обиљежавања борбе Чикашких радника за своја права.
Шта су „Белтан“ и „Валпургијска ноћ“?
„Белтан“ је древни пагански сатанистички празник у част природе и плодности, којег су пагани обиљежавали 30. априла. Том приликом су палили ватре, играли и плесали око стуба око којег су везивали траке разних боја, а који симболизује мушки полни орган. У тим ритуалним играма помињали су и древна демонска божанства Ваала, Зеленог човјека, Пана, Зеленог Јураја итд… Када би пали у транс обузети демонима, оргијали су до зоре.
У продужетку „Белтан“-а пагани су настављали да празнују „Валпургијску ноћ“. Древни европски пагани су вјеровали да се у ноћи са 30. априла на 1. мај сва нечиста сила свијета скупља у Њемачкој, на гори Брокен, те да се демони скупљају на својеврсној смотри како би се у стројевом кораку поклонили сатани! Овај пагански сатанистички празник је описао и Гете у свом дјелу „Фауст“. Иначе, „Валпургијска ноћ“ је један од најважнијих сатанистичких празника и редовно подразумјева ритуал приношења људских жртава Луциферу! Сатаниста Антон Ла Веј је у „Валпургијској ноћи“ основао сатанистичку цркву. Он је сматрао „Валпургијску ноћ“ најдемонскијим празником, када вјештице и демони оргијама „славе“ долазак прољећа.
На жалост, комунизам је и нашем Православном Србском народу подметнуо празновање ових сатанистичких празника под маском „празника рада – 1. маја“. Празновање „1. маја“ се толико усадило у свијест народа да огромна већина Православних Срба, чак и цијеле породице, 1. маја одлазе у природу, пале ватре, роштиљају и празнују „празник рада“, углавном не знајући скривено значење овог „празника“! Празновањем „првомајских празника“ Православни Срби се одричу Господа Исуса Христа и поклањају се сатани!
Посебно желимо да опоменемо све Православне Србе да ове, 2013. године, 1. мај „пада“ у Васкршњем Посту, и то у Велику Сриједу, дан када када ништа није примјерено радити , а поготово не зборовати и празновати овакве „празнике“!
Данас је 30. април – празник Белтане, дан после кога следи Валпургијска ноћ, најважнији датум у сатанистичком календару!
Такође, на данашњи дан 1945. године Хитлер је извршио самоубиство, жртвовао себе – никако не на било који други датум у години – него баш на празник Белтане, дан после кога следи Валпургијска ноћ, најважнији датум у сатанистичком календару! А жртвовање је према Чаробњаковом веровању дословце пакт са Злом.
КОРЕНИ ПРВОМАЈСКОГ ПРАЗНИКА
Александар Вељић
Први мај слови за празник рада са неизбежним првомајским уранком. Као и по питању неких обичаја чије порекло није познато, или није довољно разјашњено и први мај спада у сличан феномен. О коренима првомајског славља говоре историјски извори.
„Келтски фестивал Белтане, који се изворно славио првог маја у паганско доба, подразумевао је пијанку и плес око подигнутог кипа фалуса (мушког полног органа). Када је у Европи уведено хришћанство, фалус је замењен мајским дрветом“. Током паганских времена која се спомињу у овом цитату људи су практиковали служење божанству Валу или Велфегору – у Светом Писму означен као најодвратнији безбожни култ у којем су приношене људске жртве (деца). Због тога је божански бес пао на оне који су се одавали таквом служењу ђаволу. „Очи су ваше виделе оно што учини Господ с Велфегором; Господ, Бог твој истреби између тебе свакога човека који пође за Велфегором. А ви који се држите Господа, Бога свога, ви сте данас сви живи“ (Пета књига Мојсијева 4:3, превод Луја Бакотића).
„Белтане“ је галско име за месец мај и празновање које се одигравало првог маја. Колико је древна пракса слична данашњој види се из следећег описа: „… млади су се окупљали 1. маја ујутро. Секли су сто округлог облика из неког стабла у зеленом травњаку… запалили би ватру и справили оброк у виду пудинга од јаја и млека. Замесили би овсени колач и пекли га на ужареном пепелу на камењу…“
Од имена древног келтског фестивала „Белтане“ потиче и назив феничанског божанства Бала (Баал, српски Вал). Мајско дрво које се очувало у фолклору данашњих потомака галских народа одражава слику мушког полног уда из древих паганских ритуала.
Хитлер и „Белтана“
Један од најпознатијих вођа у историји одлично је познавао симболику и значење првомајског „празника“. Управо зато је одабрао да жртвује свој живот мрачним силама којима је посветио политичку каријеру и разорни утицај своје ђаволске личности:
„Читајући о тим последњим данима, тешко се можемо одупрети утиску да је Хитлер чекао неки одређени час… Ако је нама, обичним смртницима, један дан изгледао добар као и сваки други, то ниј ебио случај са Хитлером. Он је одлучио о свом часу и био решен да га чека, макар и пао у руке Русима. Час његове смрти морао је да наступи у тренутку који је он одредио – ни пре ни касније. Датум је био 30. април. Мрачни посвећеник остао је веран својем мрачном „вјерују“ до самог краја, па је чак и дан његове смрти морао бити жртва силама Таме – 30. април је, наиме, од давнина био празник Белтане, дан после којег следи Валпургијска ноћ. То је један од најважнијих, ако не и најважнији, датум у сатанистичком календару“. Ж. М. Славински у „Краткој енциклопедији парапсихологије и херметизма“ дефинише Валпургијску ноћ: “Валпургијска ноћ (нордијски и тевтонски) Ноћ уочи мајског дана је када се одржавао вештичји Сабат на Брокену или неккој другој високој планини“.
Дан Илумината
Датум 1. мај носи још једно историјско сведочанство које треба да нас наведе на размишљање о узроцима и последицама тог славља.
„Првог маја 1776. године – на дан једног од највећих сатанистичких празника – почела је нова етапа у историји Римокоатоличке цркве, фаза која ће одјекивати широм света у деценијама које ће уследити. Тог датума је немачки језуита по имену доктор Адам Вајсхаупт основао тајно револуционарно друштво по имену… Ред Илумината (са седиштем на Универзитету Инголштад у Баварској), устројен према моделу језуитског реда… Као што је горе назначено, датум када су Илуминати лансирали своју кампању изгледа да има окултно значење пошто је 1. мај сатанистички свети сабат који се назива „Белтан“ (Beltaine) – једна од најважнијих ноћи у сатанистичком календару када је обавезно принети људску жртву са циљем да се извргне рутлу смрт Исуса Христа.
Заједнички корени „Ноћи вештица“ и првомајске светковине
У чланку Википедије наводи се да су Белтан и Самхаин водећи завршни датуми грађанске (цивилне) године у Ирској, а да је овај други празник важнији од првог. У одредници „Самхаин“ Википедија каже да је то израз из келтског календара, да се односи на празник о завршетку летње жетве и да се одржао до данашњих дана у савременој католичкој традицији „Дана свих светих“ (Дан мртвих), у секуларној светковини празника „Ноћ вештица (Халовин)“ и фолклорним обичајима неких народа.
У чланку се додаје да поменуте светковине „славе разни типови неопагана“. Због сличности две светковине које иду руку под руку и ослањају се једна на другу, порекло „Самхаина“ ће вероватно шокирати већину неупућених читалаца.
Халовин, односно Ноћ вештица су изворно славили Друиди у част великог бога мртвих Шамхаина, чији је празник 1. новембар (у католичкој традицији Дан мртвих) пише Ралф Линтон у књизи Ноћ вештица током двадесет векова . Енциклопедија Британика наводи да се још понегде у Ирској 31. октобар назива OIDHCH SHAMHNA (бдење Шамхне, односно Шамхаина, господара мртвих код старих Друида). Римљани су преузели тај обичај и додали му нека своја обележја – славили су га у част Помона, приликом чега су ораси и јабуке симболично представљали зимницу. Рут Кели у свом делу Ноћ вештица пише да су свештеници паганских Друида учили да бесмртна душа приликом смрти прелази у неко друго тело.
Друиди су веровали да последњег дана у години (31. октобра) господар смрти окупља душе умрлих у протеклој години и одређује им који ће облик живота да настане у наредних 12 месеци. Душе су могле да ласкају молитвама и даровима господару мртвих не би ли добиле лакшу пресуду.
Ноћ вештица уочи 1. новембра представља вечерњу прославу великог дана посвећеног сотони. Шамхаин старих Друида је сотона, бог смрти и господар мртвих. Јасно је из паганских обичаја и празника одакле потичу два сродна празновања и коме су посвећени Ноћ вештица и такозвани Празник рада. Иако се рад слави нерадно, онај коме је тај дан посвећен ради пуном паром преко заблуда које су се у време социјализма укорениле у народ који не зна порекло првомајских обичаја.
Извори: Богојављенски храм у Бањалуци, Бурек Форум, Србин истински православни
