- Koja je mladica zrela za udaju? - Ima rodo u našoga Jove šćer stasalu za udaju , prešla 15 godinica, Ljubica joj ime … - Kaka joj vamilija ? - Rodo muja, nakoje vamilije nadaleko nema, časti mi vamilija jedan ki jedan, kad ti velju - Ima li maćavije u njoj ? - Vojme, vojme, ajmeti se meni i tebi, nema takije u njojzinoj vamiliji. Niko nije bio vrancav ka u drugije vamilija pa se radala maćava djeca. Neki vele da joj stric nablizo zeru oša nateser, ma njesam imala prilike vidjeti ga da ti izdivanim ćetu istinu… - Eli vredna i kapacna za polje i za u kući potegnuti posa na pleća? - Ma kako nije, ona ti znade i za svaki je posa ukući, i za pomesti jaru pod ovcami, i naložiti vatru, i zapretati kruv, i kovcami, i pomusti i svaki posa… - Eli za radanje i ima li jalovica u vamiliji ? - Dušemi nema, svi u njevoj vamiliji brzo zakuljave, dobro nose i lako rađaju živu decu. Jovo i Jekica imadu devetero, a Markiša, Jovin brat, i ženetina mu

- Šta neću divaniti, isukrsta ti neću! Uni vrag kad okuljavila sa tuđijem ljudima i kopilad rodila, počela svake vračke bacati na naše ljude, la ,la... I tebe je braco ćela omandijati za se, ali sam se ja dosjetila i išla kod babe Drage da mi prolije olovo i prevrne ugarke i skine zle čini sa tebe. Bome da ti ja ne dovedo našu Maru, od zlata ki edna, još bi ti manita kod one manitače i njenu dječinu diza ki svoju. - Ajde ne balegaj za ovom trpezom… - Est, est, tako je bilo. Muš ti sadeka štaoš divaniti, ali vake ljepe drčine nebi ima da ja ne dovedo tvoju Maru, a i koja bi se o pokojnome ćaki tako brinila ki da joj rođeni ćaća. Znaš da nija zna u zadnje ništa o sebi, dok nije skroz osljepijo zna bi i odlutati u drugo selo pa si ga ti tražijo, a userava se u gaće i … - Ma muči, vranetino, kad ti veljo! Take stvari divaniti pod svjećom, da se prekrstim… - …nije samo u gaće nego zna i u naćve sa brašnom! El tako Maro? Est brte tako je bilo, viš da i Mara glavom klima.

Tako su se preko noći sklapali hajdučki brakovi iz čiste ljubavi, a glavnu rječ su činile poštarice - najbolje druge, u koje ni ćako i mater njesu sumljali, a poslje svršenog čina sljedilo bi izmirenje međ vamilijami …

Razlog za kradu cure potiče još od turske vladavine našim krajovima. Turci bi kada saznadu da su djevojke oglašene za udaju nastojali da ih obesčaste. Da bi se to izbjeglo išlo se na krađu cure. Postojali su i drugi razlozi za krađu, a to su uglavnom bili takvi da su roditelji protivni, siromaštvo sa jedne ili druge strane, poodmakla dob i slično. Krađu su momak i cura dogovarali u najvećoj tajnosti. u dogovorenu veče momak bi okupio par svojie kolega i saopćio im zamisa. Onda bi se mučeći spremili i kradomice došli do blizu curine kuće da se nadu ako pođe napako zamisa. Cura bi čekala u svojim odajama. Ako se bojala da sve neće proći kako treba išla bi kao do svoje najbolje druge na konak, koja bi znala unapred za dogovor o udaji. Kad svi ukućani poljegaju i pospu, cura bi se iskradala iz kuće i bježala sa momkom. Za to vreme ostali momci čekaju u pritaji, za svaki slučaj. Kad se dobro odmaknu od curske kuće i sastanu sa pratnjom počela bi pucnjava i zaorila bi se pjesma:

Nemoj mala da ti žavo bude,

kad te moji svatovi probude.

Mala moja kad te povedemo,

cjelo selo nebi te otelo.

Nakon dva tri dana provedena u momkovoj kući roditelji bi se izmirili i pristajali na vjenčanje. Cura se tada vraćala svojoj kući i počinjala pripremu za svadbu. Ako je cura dovedena u mladićevu kucu u pravilu bi spavala sa momkovom sestrom, ali ponekad se dovodila cura i u kuću nekog od rodbine.

  Već sam pisa kako je moj did Ilija u ono carsko vreme obrlatijo mladu Sofiju kod ovaca, kad joj je dok je nadgleda dalekovod od Manojlovca do Tromilje, da da pridrži žice od induktorskog telefona, pa okreno ručicu koji put a kad je struja zatresla Sofiju ona se štrecnu i izgubi ravnotežu pa pade pravo u krilo Ilijino. Tako započeta ljubav u jednome prominskome gaju izrodila je desetero djece, a kako bi koje od djece na ovaj svjet dolazilo, did Ilija bi ispod kuće, u brižini posadio stablo bajama pa je svako imalo ime njegove djece: Maša, Slavko, Gojko, Ljubica, Ratomir=Mirko, Milica, Stana, Ružica, Branko i Desanka. (brižina - na brijegu poljana, tako smo zvali voćnjak đe je bio i babin vrt i tuda se slazilo do didovog vinograda)...................................................................................................................

RANG GENEZE - RODOSLOVA

Pricala mi je moja baka Danica, materina mater, kako su njeni preci stigli u Lišnjak u Promini, nede krajem 18. vjeka. Babina pračukunčunbaba Ana a moja prapračunkubababa, nede duboko u turskoj Bosni, dalje od Grahova, jedne večeri nije se vratila od ovaca kući. Zabrinili joj se ćaća i mater, a imala i dva brata koji se dadoše u potragu za njom. Obašli dva tri sela uokolo, i u jednom čuju pucnjavu iz kubura i prangija. Priđoše do dvora i imadoše šta i viditi: svadbeno veselje uveliko traje - đuvegija lokalni janjičar a mladica niko dugi do njiova sestra. Sva u plaču, dok se drugi vesele pjani. Skovaše braća plan i pojaviše se na dvor među hajduke.
- Evo mi došli da kažemo da se ćaća slaže da se djeca prižene.
Nastavi se veselje, a kad se svi dobro iznapijaše i pozaspaše, u dosluhu sa sestrom, ukradoše je iz kuće i bjež put pod noge. Kad stigoše kući svojoj, mater i ćaća svatiše dobro šta se izdogodi i od stra od hajdučke odmazde spakovaše ono malo stvari pa svi napustiše ognjište i bježi u Morlakiju. Ne zna se kolko su dana putovali i šta su jeli, ali su se skrasili u Lišnjaku u Promini, đe se čukunčukunbaba i udala za lokalnoga momka.

Babina mater Boja udala se u Razvođe za Antu, (koga su svi zvali Antiša - Veselje, jer mu je uzrecica bila “Veselje moje..”) i dobiše u sretnom braku mnogo djece: Josipa - Joku, Boška, Zvonka_Zvonu, Ivana, Anu, Tonku, Nedu, Mandu, a među njima i moju baku Danicu. Za vreme stare kraljevine njen ćaća Antiša zakupio Hotel u Roškome slapu, đe je i baka pomagala. Kad se moj djed Milan zamomčio, čuo je za ljepoticu sa Roškoga slapa, pa je iša biciklom iz Đevrsaka do hotela na kavu i zagledačinu mlade Nediljke, tako se kršteno zvala, a svjetovno ime joj bijade Danica. Put prašnjav, a djed ponese bruškin, pa kad dodje bliže Hotela obruškina pantalone od crnoga somota, pa ga je bila dika za gleti. Baba je bila posebna, a tim prije šta u to vreme nije bilo uobičajeno da se udaješ za momka “druge vire”, ali ljepota Milanova je presudila da se uda za nj pa je u crkvi prešla iz katoličke u pravoslavnu vjeru poslje udaje. Kada se baba 1929 .g. udala njena mater je rodila njenu sestru koja je dobila ime Neda po babi koja se od udaje zvala Danica, da bi sačuvala njeno kršteno ime u kući.

Ubzo se kod u bake Danice i dede Milana rodiše dvije djevojčice Jovanka i Milica, koje su jedne zime 1931. g. obadvije umrle od velikog kašlja za koji tada nije bilo ljeka osim kobiljeg i magarećeg mljeka (Antibiotici sa kojima se danas uspješno lječi ta bolest otkriveni su tek krajem drugog svjetskog rata). Kad se rodila moja mater, kao treće djete u familiji, baba Joka, đede Milana mater (“starješica moja”, kako bi je zva prađed Đuras, a kome je uzrecica bila Junače) , dade unučici ime Anđelka, da je anđeli sačuvaju od svake bolesti. Poslje se rodiše i tri moja ujaka i još pet materinih sestara (Veselka, Dušan, Janko, Nada, Marko, Lenka, Desanka i Duška).  

U Čučevu je dugo vremena gajena jedna zabranjena ljubav koju su mater i ćaća mladice pokušavali sprečiti, misleć valjda da će naći nekog bogatijeg duvegiju, a ne da se zakopa u selu pa da cjeli vjek ide kovcami i u vinograd. Njenu buducnost su zamišljali u gradu, da “gracki živi a ne da se muči ki mater joj”.

Ali ljubav je sljepa pa ne sljedi uputstva starijih koji svašta znadu, nego srce izgara za onim koji je miliji. Odabranik srca djevojačkog stasade za u vojsku, i to bi prava prilika da se curi nade kakav bogatiji ženik. Ali počeše pisma iz vojske stizati u Čučevo, donosio ih na kuću mladani poštar na bacikli Pekić, a Ušum ga zvali kad je taki bio brz (ki ušum, jak vjetar). Dočepala se mater pisma, ali nezna čitati pa kod sestre joj koja bila pismena da vižitaju šta u njem piše. A tamo samo ljepe rječi koje srca devojačka mogu rasplamsati i kad se više puta čitaju, dok nedode novo pismo iz vojske, mogu taj plam na daljinu održavati. Odluče mater i tetka da joj pisma ne daju, ne bi li ga kako zaboravila jer se vojska tih posljeratnih 50tih godina služila pune tri godine. Tri godine bez da vidiš dragoga je puno, mure ga zaboraviti ako zanj nečuje i pisma ne prima. Prode neki mjesec, a mlada cura ne primi njanci jedno pismo, pa joj bijade čudno, kako su se pusta obećanja da će pisati jedno pismo nedeljno brzo sorila ki kakav zidić u ogradici kad preskače ovca. Ode ona na poštu u Kistanje, pošalje pismo na poznatu adresu VP (vojna pošta) ta i ta, za toga i toga, kad li je Ušum priupita šta je tolko čekala kad joj taj i taj otpisiva svake nedelje po jedno pismo. Začudi se cura o čem priča Ušum?
- Pa est , veli joj on, svakog petka kad ti mater ide na pazar uzme pismo na te adresovano…
Cura u nesvjest samo šta nepade, pa ona nijedno nije pročitala. Zatraži ona od Ušuma da joj više po materi nešalje poštu neg će ona sama po nju dolaziti. Tako i bi i počeše pisma stizati sva sa onom slatkorječivošću koja srca ustalasa. A nije više ni skrivala pisma od matere, koja je prvo koje je odnjela do tetke da pročita ostala zabezeknuta: ništa ti ja ođe ne tuvim, ni ko piše ni šta piše, samo neke kvake!

A mladić daleko od kuće i dragane svoje sjeti se genijalne ideje, počeo je pisati pisma ispred malog vojničkog ogledala, tako da se tekst napisane poruke moga pročitati samo u ogledalu. Direkno sa papira nije ima nikakvog smisla. Cura je znala kako se rukuje sa pismom i nije se ni ona odvajala od maloga ogledalca koje je imalo naslon, a otpozadi uglavnom sliku kakve kupačice u dvodjelnom kostimu (koje si moga kupiti petkom na pazarni dan od cigana iz Knina koju su na pijaci držali tezge sa svakakvijem drangulijama), jer joj uvjek kad uvati zgodu može pomoći da ponovo pročita dio pisma koji joj najviše godi srcu. Dio pisma koji je bio uobičajeno pisan snalažljivi Karanović je pisa u ženskom rodu i odnosio se na općenite stvari, kao dopisuje se ona sa nekom prijateljicom sa AFeŽea. Tek kad se nji dvoje ipak oženiše i preseliše u Sarajevo i dobiše sina i ćer, otkriše Jovo i Mara njenim roditeljima kako su svo vreme održavali prepisku ispred njiovih očiju (mislim tetkinih koja je bila pismena). A i sve želje materine ostvariše se za ćer...

Moja sestra imala je prijateljicu koja je stanovala u Zadru pa su se nji dvi dopisivale na vrlo neobičan način, šta su koja kojoj pisale ja sam pokušava saznati ali je sestra čuvala pisma ki zmija noge, da ja možde ne saznam kakvu tajnu koju bi moga prodati kod ćaće i matere, samo bi moga viditi kad pismo dođe ili kad sestra pakira njeno Jadranki (koja se kasnije udala za prof Kovačevića iz Ervenika i živila u Kninu). Obično su pravile kuverte od šarenije papira iz novina, neke zaljubljene parove iz TINE (tada popularnog časopisa za mlade) ili od stripova iz Zabavnika. Kao šta se vidi telefoniranje nije bilo u modi. Jedino pismo koje sam uspio uz sestrinu dozvolu pročitati bila je svaštara Jadrankina , teka od 100 lista ispisana od prvog do zadnjeg lista i još dodato po koricama, svakojakih dogodovština sa satova u školi, malo predavanja sa nastave koje je poslje prepisala u čistu zadaću i ništa o momcima ili takvih pikanterija kojima sam se ja nada da ću i naići. Tek kasnije sam vidio da je iz teke na nekoliko mjesta iscjepan list, pa biće da mi je zato i dala tu teku - pismo , ali tek kad je ona izvršila cenzuru.

Ja i sestra smo se dopisivali za vreme njeme prve godine na fakultetu, jer tada još nije bilo automatske centrale u Kistanjama, a i preko službenog ćaćinog telefona moga si zvati poštu i Ušuma da ti izbira broj u Beogradu pa te tek onda spoje. Neki puta to trajalo od ujutro do 2 kad se pošta zatvarala, a vezu ne uspostave nikako.

Veza u prekidu - kaže poštar Popović koji je nasljedio Ušuma na upravničkom mjestu kad je Pekić oša u penziju. Ili me mater neđe oko deset pošalje upoštu da vidim kad će biti veza, još odjutroske čeka. A onda nekako uspiju naši poštari upecati vezu sa Beogradom preko centrale u Šibeniku, kažu trči javi materi da zvoni u Beogradu kod Divne (koja je stanovala na Banovom brdu kod sestre nam Jelene koja je tada sa mužem Milovanom Đorićem bila u Španiji gdje je on igra nogomet u Oviedu), ja letim preko raskršća da javim materi i taman pušte signal, a ono Divna na fakultetu pa se niko ne javi.

Tada su pisma pisana u raznim prilikama, mater šije i prica a ja zapisujem. Poslje ona sve pročita i dopiše šta se još sjeti. Najprije sam pisa na ARAK papiru sa uspravnim kockama koje sam uzima kod ćaće u kancelariji, poslje sam i sam pisa na najčudnijim papirima koji mi dopanu ruke (pozadina istrošenog kalendara) i najveće koje sam napisa u nedilju dana je bilo na PAK PAPIRU bjelom (A 0 format) za pakiranje paketa šta se kupova kod Ruže Karanovićke u radnji, a šta sam pisa, danas se nemogu sjetiti.

Poslje su nam uveli telefone pa smo mogli pricati sa sestrom naveče kad su veze bolje funkcionisale i lakše se bira broj.

Jednom je kod nas došla Nevenka i Lukica Nadoveza da pozovu njegovu sestru u Njemačku. Lukica je smiren čoek, koji priča polako i lako rasteže u govoru, ki šta se priča u Ićevu, a ima je par poštapalica u govoru kojima je dodatno dobija na vremenu za razmišljanje. Nevenka je otresita, racionalna i nadasve vredna žena rodom iz Mjerkača, koja je u kući sa tri muška držala tri kantuna na plećima. Pozvaše oni broj i javlja se Lukica svojoj sestri:
- Alooooooooooo!
x – ona odgovara u slušalicu – x
- Eeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!
x – x
- Kako ste viiiiiiiiiiiiii?
x – x
- Dobrooooooooooo!
x - x
- A kakvo je vrime kod vas?
x –x
- A nuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu!
x –x

U taj tren Nevenka uz sočnu psovku i komentar kako troši telefon za bezveze, uzima slušalicu i javlja se zaovi:
- Aj zdravo, evo smo dobro i pošaljide oni konac za vez broj 7 crveni i broj 8 zeleni, i igle pletaće broj 4 spojene sa plastikom, mi smo dobro, el i vi, dobro, aj zdravo! - i spušti slušalicu poslje par sekundi. Nastavi ona beštimati na svoga Lukicu šta troši ljudima telefon i šta sporo priča.
N: - I šta si je pita?
L: - Kakvo je vrime.
N: - I šta tebe brige kakvo je tamo vrime u Njemačkoj?
L: - Nuuuuuuuuu, tamo pada snig!
N: - Pa šta ako pada, ne pada ođe!
L: - A nuuuuuuuuuuuuuu!

Poslje smo se tome dugo smijali, i kad god je trabalo napraviti pauzu i razgovori samo bi rekli: A NUUUUUUUUUUUUUU ki Lukica i smija bi bilo kolko treba.

Danas je skoro teško naći kuvertu za pismo osim u pošti, a nekad smo kod Ruže Karanović kupovali raznobojne kuverte i papir za pisma, jer je to bila stvar prestiža. Kao danas što je kakvu marku mobilnog telefona ko ima, a nije više važan sadržaj jer i tako možeš poslati samo 160 karaktera u jednoj SMS poruci. O 3G telefonima, internetu i videolink komunikaciji da i ne pricam !

Dodatak 1:

Ada Leverson, engleska književnica i novinarka napisala je:
O ženi ništa ne znaš dokle god od nje ne primiš pismo!
Ima u tome istine, a u pisanju i primanju pisama prave ljepote.Rukopis tiho prica o covjeku ,i dio je slike svakoga od nas i ako bolje i pozornije promotriš, rukopis nas tako i otkriva.Sada neusporedivo rjede pišem klasicna pisma mada još uvijek cuvam lijepe i specijalne omotnice za drage mi i posebne ljude. Danas svi mi daleko više pišemo i koristimo kompjuter... brži i jednostavniji , no bezlicniji oblik i s manje duše... oblik elektronske pošte.

Dodatak 2:
Našao sam jedno ljubavno pismo na netu. Ovo pismo piše djevojka svom dragom, milom:

Dok ova noć lagano tone u beskraj, a kazaljka na satu spokojno odbrojava vrijeme, pokušavam tu, na drugom kraju svijeta, da budem sretna što znam da postojiš, stvarno postojiš, ali si jako, jako daleko. Uvijek se nasmijem kad se sjetim kako si mi pricao da ceš, dok mi budeš pisao pisma tipkajuci po racunarskoj tastaturi, sam sebi liciti na savremenog Henri Milera, koji je i u po-odmaklim 80-tim, s šarmom starog pokvarenjaka, pisao onako nježna i strasna pisma svojoj neprežaljenoj, velikoj ljubavi, prelijepoj glumici Brendi Venus. (Tada još Tom Henks i Meg Rajan nisu razmenjivali elektronsku poštu i nije postojao izraz "virtuelna stvarnost". Meni i danas to "virtual reality" tako hladno i milenijumski zvuci, ako mu ne dodaš malo cežnjive prašine, malo sjetne tuge, beskrajnih plavicastih snova i kapljice nježnog bola. A njih je u našoj stvarnosti i više nego dosta.)
Uvijek si nas poredio sa velikima, iako sam ti stalno govorila da je naša prica sicušna i da za nju nema mesta u svjetskoj književnosti, vec je njena velicina u atomskoj snazi one prozirne suze, koja vecno svetluca u oku i stalno se cini da ce pobeci. A nece, znaš da nece.
Kad bi bar bio malo bliže i ova bi noc manje bolela. Ali neka mili moj - kao što sve prode - i ovo ce proci, i vidjeceš - bicemo opet zajedno i bice lijepo kao prije.
Ljudi kažu da se vremenom svi snovi raspadnu ko trošne lade i raspuknu kao baloni od sapunice... Polako, jedan po jedan... Ako se to i desi - valjda tad shvatiš da to i nisu ni bili pravi snovi, da je to samo bila iluzija sna, samo dodir maglicaste žudnje.
Znaj mili moj - nema te crne sile zla koja bi mogla da se javi, pa da prestanem da te sanjam, da te želim, da ti pišem, da te išcekujem, da sa tobom cavrljam, da te slušam kako simpaticno vrtiš svoj akcenat, da te izludujem svojim bubicama, da te cekam da mi pricaš o ljubavi, o "muškim vrlinama" i pogledima na svijet, da mi "otvaraš oci", da mi nježno šapuceš i da me voliš...
Nema te stvari koja bi mogla da baci u sjenu sve ono lijepo što smo jedno drugome rekli, kroz šta smo prošli, što smo doživjeli...
Ne boj se zlato moje - ne mogu nemiri ono što može spokoj.
Ne pogada sreca - koliko boli tuga.
Nije sutra ni crnije, ni bjelje - nego što je bilo svako juce....
Uvek je nekako. I uvek se može... I dalje se mora.
Potpuno razumijem svaki tvoj oprez. Svaku tvoju stanku. Svaki tvoj strah. Svaku tvoju ranu. Svaku tvoju bol. Svaku tvoju nesrecu i svaku tvoju tugu.
Svi mi imamo pravo na neke svoje tišine. Na neke svoje neiscjeljene rane, na neke svoje patnje i na neki svoj tihi i nijemi mir.
Postoje neke stvari o kojima se cuti. O kojima se ne prica nikom.
I neke o kojima se prica.
I neke o kojima se prica samo prijateljima.
Znaš, duboko sam uvjerena da je i tvoja i moja citava nesreca u tome što smo se rodili na pogrešnim mjestima. Da smo kojim slucajem svijet ugledali na drugoj strani svemira sve bi bilo drugacije. Sve ovozemaljske patnje bi nam bile daleke i svi problemi nepoznati i tudi.
Da smo se rodili na srecnijem mjestu, u srecnijoj zemlji, u srecnije vrijeme...
Na to ne možemo uticati niti se to da promijeniti.
Možemo jedino da se iz sveg srca trudimo da pronademo one naizgled male i beznacajne sitnice koje boje život nežnim tonovima i uz koje ce nam možda biti ljepše i lakše da preživimo ovo malo što nam je još ostalo da odživimo....
Vjeruj mi - tako mora..
Znaš, svi smo mi iz neke ljubavi rodeni. I tako je pocelo.
Dat nam je ovaj život na poklon, kao listic za tombolu.
Možemo puno dobiti, ali ne moramo.
Možemo sve izgubiti, ali ne moramo.
Sreca uvijek ima dve strane - sjaj i tugu.
Nikada još nisam srela nekog ko je nenormalno bogat i bezgranicno srecan....
Ali znam mnoge koji su tako siromašni, a imaju tako velike radosti...
Vidiš - Bog se uvek potrudi da stvori ravnotežu.
Poslije velikih radosti obicno dolaze velike tuge....
I obrnuto - posle velikih, olovnih kiša - pojavi se sunce....

Ponekad mi se cini da je car Radovan duboko negde zakopao svoje blago i da ga niko ovozemaljski ne može pronaci.. Ali nije, veruj da nije. To blago je u nama i niko nam ga nikada nece zacarati. Zato što je u srcu - a taj put nije za svakog prohodan..
Znaš, kad god ti pricam o sreci - osjetim se pomalo nesrecnom. Valjda shvatim da je sreca o kojoj sanjam tako nedostižna.... I to me raznježi....
Ako ti stalno misliš o nesrecama, patnjama i bolovima, o stvarima koje peku i guše, o nemirima koji te muce, o stradanjima i ranama......one ne mogu nestati, zacijeliti se i proci... Ne mogu, vjeruj.
One se hrane i rastu kad im pridaješ znacaj. One te tada još više obuzimaju. One se šire. One bujaju. I bivaju još gore nego što su inace. I još vece. I još više peku.... I žele da te dotuku... I uspjece im - samo ako im dozvoliš. Ako im se predaš. Ako ih ne obuzdaš.
Svako ima nekog koga voli.
Ja imam tebe. I ti imaš mene.
Zar to, za pocetak, nije dovoljno da kreneš dalje?
Svako ima nekog koga nema.... I koga žali. I bez koga mu je teško.
I koga ne može niko i ništa vratiti. I bez koga se život ponekad ucini težak. I siv. I nemoguc. I uzaludan...
Ali ni to se ne da izmjeniti...
Mi moramo ici dalje.
Svaki dan odživjeti kao da je posljednji.
I praštati.
Kažu da je Bog svakom dao da ponese onoliko koliko može....
Ne zaboravi ljubavi moja - uvjek postoji neko ko te ceka na kraju puta. Na kraju dana, na kraju svega. Uvjek...
Uvjek postoji neko ko te voli baš takvog kakav jesi, ko te baš takvog prima, kome si baš takav drag... Uvjek postoji neko ko te želi saslušati, ko samo ceka da nešto kažeš...
Ja znam da si ti jedna velika i cista duša. I znam da me voliš.. I znaš da te volim..
I znam da ovu samocu i daljinu moramo izdržati.
Znam da cemo uspjeti. Ja te vidim, u snove ti dodem i gledam šta sanjaš..
Vidjeceš, cinice ti se jednog dana - sve ovo što je danas tako surovo, stvarno i bolno - bice jednom tako daleko i nemoguce, da neceš povjerovati da smo kroz sve to prošli i da si sve to proživjeo. Svi mi živimo u nekim hodnicima vremena.
Cesto nam se cini - lavirint nema kraja.
Vidjeceš mili, i ovo ce proci.....
Volim tvoje varljive godine, tvoje razbarušene misli, tvoja pomješana osecanja, tvoje nježne rijeci, tvoja brižna i cežnjiva pisma kad me dugo nema....
Volim tvoje izgubljene snove, tvoje ispreturane emocije, pomalo stidljive ljubavne izjave, zauvek potrošene nemirne godine, pokidane iluzije.... Tebe cijelog, takvog kakav jesi, kakav si stvoren, kakvog te znam....
I sad vidiš, dok ispijaš prvu jutarnju kafu citajuci ovaj mail - u ovoj dalekoj noci, poput one tako davne i obicne "proste vojvodanske zime" - tu sam, sa tobom, i tako snažno mislim na nas. Nema te sile koja mi te može ukrasti iz srca.. Ni provalije vremena i prostora koja vjecno može da nas dijeli.
Znaš ljubavi, otkad si otišao na mom nebu više nema zvijezda.
Jesi li cuo za one crne rupe u svemiru koje astronomima predstavljaju vjecitu zagonetku? Ima to sa tobom neke veze i ima zbilja nešto u tome. :)
Eee, zlato moje - cini mi se nocas - umrijecu od sjecanja.
A voljela bih sa tobom vjecnost da podijelim. Možda cak i više od toga: malo parcence raja. Da odmorim malo dušu.
(Kad god mi u inbox-u piše "You´ve got mail." - ucini mi se da mi se sam Henri Miler mangupski smješka i da mi vragolasto namiguje.
Možda je to od suza, od vremenske razlike ili kosmicke prašine. Ili od ko zna cega sve ne?)
Znaš, shvatila sam to odavno: ti nisi sa ovog svijeta - pripadaš zvijezdama s one strane svemira i sav si od svijetlosti stvoren.
Želim ti dobro jutro, ljubavi moja nježna...
I šaljem poljubac za srecu, za dobar i lijep dan.....
Svaki novi dan....

Dodatak 3:

Pisma: Literarni opusi srca

Sveprožimajuća čežnja

Sanja Domazet
Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde, cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever, sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova grada, podiže se grimizno lice zore, sa nežnim, usnulim kapcima. (Svi smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili takve kapke - magnezijum papir, zasladeni fosfor, zgrušanu radost. Secanje na tih nekoliko trenutaka oštre lepote razgrce tamu svakodnevnog ništavila.) Tada, u pozlacenoj prašini letnjeg jutra, sa potpuno pustih gradskih ulica, podiže se jedna svetla, milozvucna senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Cežnja. Umesto haljine ona nosi šapate, umesto niski i pozlata - tepanja, umesto prstiju - cistu cipku nežnosti. U blago mleko ranih jutarnjih casova, Cežnja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savršenu lepotu, govori. To su reci nalik na jedno Stendalovo pismo Matildi Dembrovskoj: "Ta strast prema Vama je postala najvažniji dogadaj u mom životu. Sve što me je zanimalo i izgledalo važno izbledelo je pred njom... U dugim usamljenickim vecerima bilo je trenutaka kada sam, da je to bilo potrebno, bio spreman i da ubijem samo da bih vas video." Ili na nekoliko Džojsovih recenica iz juna 1904, upucenih Nori Barnakl: "Možda sam slep. Dugo sam posmatrao neciju crvenkasto-smedu kosu i zakljucio da nije tvoja. Otišao sam kuci sasvim utucen... Nadam se da ceš biti tako dobra da se sastaneš sa mnom - ako me nisi zaboravila..." Svi znamo staru istinu: covekov život vredi onoliko, koliko je cežnje po zemlji posejalo njegovo bice.
Ko od nas nije ocekivao pismo i sa strepnjom slušao nejednake korake poštonoše po vrelom stepeništu u dane jula i avgusta? Ko od nas nije potpuno beskrvnim prstima, providnijim i beživotnijim od svake hartije, uzimao u ruke koverte u kojima nije bilo skriveno pismo, nego presuda - ima li dalje smisla ili ne? Literaturu nesretnog dvadesetog veka, trajno je obogatila epistolarna proza koju su pisali Celan, Sioran, Ahmatova, Berberova, Brodski, Pasternak, Rilke, Marina Cvetajeva, Kafka. Ponekad, kao kod Cvetajeve, pisma su jednako uzbudljiva i vredna, tako da predstavljaju ne dopunu, nego produžetak njenog literarnog opusa. Ona kao i da nije umela da piše ništa što nije bilo punokrvno, dakle do kraja ljudsko i umetnicko. Njeni spiskovi odece koje treba poneti na put, beleške o procitanim knjigama ili susretima su literarni medaljoni, sa srcem prepunjenim strastvenim smislom i nekom blagom, slovenskom radošcu, onom radošcu - uprkos, koja je svim stanovnicima ovog dela sveta tako poznata...
"Ti se baviš biografijama", rekao mi je jutros u telefonskom razgovoru jedan prijatelj. Nisam odgovorila. Jer ja se ne bavim biografijama. Ja samo znam da postoji neko blag i dobar, po cijem se planu odigrava život svakoga od nas i neko drugi koji taj plan neprestano ometa i ruši. To sagorevanje izmedu dve vatre naš je život. Pisma pisana izmedu te dve buktinje, možda najbolje svedoce o potpuno tajanstvenoj i nedokucivoj ljudskoj egzistenciji, koja samo izgleda jednostavna i jasna. Štiteci se od smrti i od same misli o smrti, ljudi navlace bezbroj krinki i zato svakodnevna pisma najcešce nisu uzbudljiva (posmatranje pozornice sa koje nije podignuta zavesa). Ljubavna pisma daleko su intrigantnija - u njima, cineci kao da govori o adresantu, adresant ponajviše i najiskrenije govori o sebi. O svim slojevima one "blagoslovene džungle u nama".
Citavo jedno leto provela sam citajuci tomove i tomove najrazlicitijih ljubavnih pisama. Najlude epistole pisali su Rusi, najnežnije Francuzi, najstrastvenije Irci.Tada sam naletela i na najlepše ljubavno pismo napisano na ovim prostorima. Napisao ga je u Zagrebu, marta 1981. Krleža: "Draga moja B, stiglo je proljece na Gvozd. Zvoni zvono Sv. Marka, kotrljaju se srebrne lopte zvonjave po našem krovu, suncano jutro, kosovi, dobro jutro, nadam se da si dobro spavala. Pod ovim tornjem Sv. Marka davno, u davnoj davnini, prije mnogo godina, srela se jedna djevojcica s jednim djecakom, koji je pisao pjesme...Taj (mladic) ni danas ne radi drugo, nego piše pjesme, a jedna od njih je i ovo pismo. Do videnja, Tvoj M.K."
Strastveni citalac epistola primetice da su pisma pisana za zimskih meseci, kada su ulice ugušene snegom, a svetlost zgrušana od hladnoce leže na zenice, meditativnija i setnija. To su pisma od srece poludelog uma. Njih je pisao Apoliner Lujzi de Kolinji-Šajton, jednog februara 1915. godine. Evo samo nekoliko taktova: "Budi blagoslovena što si se podala potpuno, bez ogranicenja. Neka si blagoslovena zato što si tako lepa, neka su blagoslovene tvoje oci, tvoja usta, neka su blagoslovene tvoje dojke, male ždrebice koje poskakuju, blagosiljam tvoje slabine u kojima treperi mracno i strašno sladostrašce... Neka su blagoslovena tvoja snažna stopala, njih sam jednog dana ljubio, smatrajuci ih nezgrapnim, a ona su lepa kao stopala grckih žena koje su uvek išle pešice. Obožavam te. Neka je blagoslovena tvoja kosa koja je nalik na prolivenu krv".
Jesenja pisma su ona u kojima se polagano gasi šampanj koji je leto nacinilo od naše krvi. To su pisma srca, jedinog što je od andeoskog ostalo u nama posle pada. Septembra 1978, Henri Miler piše jedno takvo pismo Brendi Venus: "I sada, u osamdesetsedmoj godini, ludo zaljubljen u mladu ženu koja mi piše najcudesnija pisma, koja me voli na život i smrt, koja me je vratila životu i ljubavi (prvi put savršenstvu ljubavi), koja mi piše tako duboke i dirljive misli da sam zbog toga srecan i zbunjen, kao što to može biti samo mlad covek... Draga Brenda, možeš li da ne požališ zbog ovog ljubavnog romana usred svoje mladosti? Oboje smo blagosloveni. Nismo kao ostali svet. Mi pripadamo zvezdama i univerzumu. Henri".
Pisma pisana u prolece su pisma u kojima muzikalno i isprekidano dišu, zaljubljeni april i meditativni maj. Ovo su pisma duše, u kojima lebde sjedinjeni sokovi molitava i sokovi poljubaca. Takvo jedno pismo je Ofeliji Kejroš poslao marta 1920, niko drugi do - Fernando Pesoa. Iako je Pesoa napisao duhovitu i nežnu pesmu o tome kako su "sva ljubavna pisma smešna i ne bi bila ljubavna pisma da nisi smešna", ipak je napisao i sledece redove: "... Želeo bih da me razumeš. Da znaš da osecam i mislim o tome, kako me ne bi smatrala hladnim, suvoparnim, ravnodušnim. Ja uopšte nisam takav, detence moje maleno, moje ružicasto jastuce koje bih izbockao poljupcima (kakva budalaština). Poklanjam ti jedan kineski privezak i zbogom, do sutra, andele moj. I još ti šaljem citavu jednu kucerinu punu poljubaca, od tvog, vecno tvog Fernanda".
Ljubavna pisma pisana u leto, redovi su u kojima su se pomešali svetlost i strast sa sve cetiri stihije sveta. To su pisma duše koja se zaodenula u telo i - pocela da bunca lepotu, radost i cistu strast. ("Što leto ne da da se cuje ševa, krv je okrutna premda zna da peva", rani su stihovi Erike Džong).
Od svih pisama odsanjanih i poslatih u leto, medu najlepšima su ona pisana tokom leta 1926, kada se Marina Cvetajeva dopisivala sa dva izuzetna pesnika, Borisom Leonidovicem Pasternakom i Rajnerom Rilkeom. Evo jedne recenice Cvetajeve, iz jednog od prvih pisma Pasternaku: "Život je - železnicka stanica, uskoro cu otputovati, a gde - necu da kažem". Na njega Pasternak odgovara silovito: "Sutra cu postati drukciji, stisnucu zube, laticu se posla. A ovu noc cu provesti sa tobom... Danas sam poceo da ti pišem pet pisama. Decak boluje od gripa, Ženja je kraj njega, tu su još brat i snaha. Ulazili su, izlazili. Prekidao se potok reci koje si ti ispijala i izvlacila iz mene. Mi smo se odmicali jedno od drugoga. Jedno za drugim pisma su išla do davola. O, kako ti divno radiš! Ali, ne uništavaj me, ja hocu da živim s tobom, dugo, dugo da živim... Usnio sam pocetak leta u gradu, svetao, bezgrešan hotel bez stenica i banalnosti, a možda i nešto nalik na vilu u kojoj sam radio. Tamo dole su bili baš takvi hodnici. Rekli su mi da me traže. Predosecajuci da si to ti, lako sam pretrcao prostor koji je uznemiren svetlošcu i sjurio se niz stepenište. Odista, u nekakvoj putnickoj haljini, u izmaglici odlucnosti, ali ne slucajnoj, vec okriljenoj, isplaniranoj, stajala si baš onako kako sam trcao k tebi. Šta si bila? Neuhvatljivi oblik svega što u trenutku prelomnom za osecanja, ženu na tvojoj ruci cini fizicki nepodudarnom sa covecijim rastom; to kao da i nije covek, vec nebo u svojoj lepoti oblaka koji su ikada lebdeli nad tobom. Ali to je bio samo delic tvojih draži..." Krajem maja 1926, Cvetajeva piše Pasternaku novo pismo: "Zdravo, Borise! Šest sati je izjutra, sve urla i duva. Upravo sam trcala po aleji na bunar (dve razlicite radosti: prazna kofa, puna kofa) i celim telom, koje docekuje vetar, pozdravljala sam se s tobom. Kraj doksata (vec sa punom kofom) druga zagrada: svi su još spavali - zaustavila sam se, digla glavu tebi u susret. Ja tako živim s tobom, jutra i noci, ustajuci u tebi, ležuci u tebi..."
U slucaju Cvetajeve i Pasternaka, stihija ljubavi bila je jaca od stihije smrti. Zauvek nam je sacuvala njihova pisma i stihove. Iako je njihov kasniji život bio sve samo ne lak i jednostavan, jedno leto ljubavi bilo je ulog u kome je ležao uvek ponovo pronadeni smisao.
Nocu, kada procveta mesecevo telo, nad gradom u kome jednovremeno bujaju drenjine, dalije i drozdovi, san naša tela spušta u voljene ruke. I mi se budimo sa plucima punim muzikalnih, zvonkih poljubaca, koji polako, kako odmice dan, prerastaju u psalme. Citavo leto opkoljeni smo setnom magijom oblaka koji se ljube - i to je ljubavno pismo koje piše Bog, vrelim dahom javora koji, nama u vrat, lišcem šapuce da beznadno voli jednog leptira i opojnom muzikom tek uzbranog cveca, što mirisavo i suzno umire po cvecarama, žudeci za suncem. Ulicama koracaju demoni i divovi i dajmoni i andeli. I svi imaju samo jednu želju - da ponesu duboku ljubavnu ranu u grudima, koja ce dugo boleti. Jer je tom bolu ime sreca


Dodatak 4:
U ona stara vremena...

...nije baš puno bilo brakova iz ljubavi. Obično bi roditelji dogovarali mladu i obrnuto, tako da čojek nikad nije bio na sigurno šta je dobio. Tako su jednoga iz Žegara vodili na prosidbu, pa ga neko od ukućana upita: "Kako si mladoženja?", a on odgovori: " A, evo, teke živ." Jednom su isto tako, prije polaska na prosidbu, morali obući sedmero gaća, da bi bar, koliko toliko ličio na čojeka za ženidbu.
Bilo je situacija kada bi brat bratu isprosio mladu, a da to ova jadnica nije ni znala, dok ne bi došla u svoju novu kuću i pošla na spavanje. Ali, kad manito, oli ti okratko ožene, pa još ovaj niti zna zašto mu to uradiše i šta su mu bračne obaveze, onda je to žalosno pogotovo.
Tako jednog jadnika oženiše, a on mjesec dana spava sa svojom ženom ki da nije kraj njega, a niti zna šta treba raditi i u takvim prilikama činiti.
Ali, žensko ko svako žensko, zna se doviditi pa to ti je. Jutro odmaklo podobro, a ona ne ustaje. Pište pilići po avliji, krave muču, prasad skiče i riju, ovce bleje, sve gladno, a muž blento, pa blento, u ništa se ne kavida. Potrajalo to tri dana, žena se ne diže iz kreveta, pa se on požali stricu, jer mu je on još ostao kao najbliži živi rod. Stric ko stric, zabrinuto zbori: "Popu ajde, ako on ne zna šta joj je, nema joj ljeka."
Dođe on kući, pa reče ženi da ide u crkvu kod popa tražiti ljek, spremi se i ode.
Ona se nama diže, obuče i prečicom do crkve, kako bi prije stigla od njega. Kad je stigla, sakrije se iza oltara, te kad on ude, ona promjeni glas pa ga upita:
"Kojim dobrom mladiću?"
" Nije dobro oče, žena mi već tri dana boluje."
"Od čega dobri čoječe?"
" Ne znam, ali leži vec tri dana i ne ustaje iz kreveta."
"A kad si se oženio?"
" Ima mjesec."
"Vodite li ljubav?"
" A? "
"Veljo, spavate li zaj'no?"
" Spavamo."
"A radite li one stvari, ki svaki muž i žena?"
" Koje stvari?"
"Pa, pravite li djecu."
" Od čega?"
"Slušaj mladiću, ako misliš da ti žena ozdravi, moraš ovo uraditi: " ..." - pa mu sve potanko objasni.
"Fala ti pope, odma' je idem lječiti."
On izađe, a ona jope istim putem nazad pa u krevet.
Čim joj čojek uđe, ona upita:
"Šta ti reče pop?"
" Bogami, da te trebam dobro iskajišiti i sve mi je potanko napovid'jo kako."
"Pa šta čekaš onda, lječi me više!"
Nije prošla ni ura poslje toga, a po avliji sad već sve pjeva. Pilići više ne pište, krave ne muču, prasad ne skiče, ovce ne blekeću, sve zadovoljno, samo muž, kad je sve to vid'jo, sjede na kućni prag, pa udri u plač.
Zadovoljna i izlječena žena, ne vjeruje svojim očima, pa ode pravo k' njemu.
"Sta t' je crni kukavče, što sad plačeš kad si me izlječio."
" Kako neću, kaaakooo neećuuuu!"
"Zašto jadance?!"
" Kako zašto? Da sam za ovaj ljek prošle god'ne zna', moga sam, ćaću i magarca spasti. Jadan li sam do vijekaaaa!"