Kolumna

O VUNOVLAČARI I BJELIM DŽEMPERIMA SA PLETENICAMA

1961. godina. Na slici smo moja sestra i ja, a u krilu me drži Mara Krneta (koja je radila kao trgovac u kuci Zlatkice Perić, poslije se preselila u Zadar). U njenoj trgovini moga si kupiti sav školski pribor: teke, olovke, vodene bojice i tempere za likovno, tuš crni i redis pera, gumice Pelikan, kao i kvalitetne penkale sa tintom. Penkale su bile standardne: crne boje sa zlatnim perima, i zelenkastim poklopcem. Tinta se uvlačila u rezervoar okretanjem zavrtnja na dnu penkale. Tek mnogo godina kasnije, kad se trgovina preselila preko puta kod Ruže Rajkove (Karanović) moga si kupiti penkale koje su se punile tako da joj se odvrne dio koji držiš u ruci i posebnim pritiskačem uvučeš tintu – to su prve kineske stvarčice koje su došle na naše tada veliko tržište! Poslje su se pojavile penkale na patrone i time je izbjegnuta naša đačka muka oko sipanja tinte i prljanja ruku, naime ako dobro ne opereš dio penkale oko pera koje umačeš u tintu prilikom punjenja eto ti belaja čim počneš pisati svi ti prsti na desnoj ruci plavi! Puno kasnije, kad sam već bio u srednjoj školi pojavile su se tinte u boji - svjetlo plava, zelena i crvena, koje smo kupovali u Narodnim novinama pored Bobisa, tako da je standardna indigoplava tinta počela da gubi primat. U to vreme se i industrija kemijskih olovaka nekako počela razvijati pa je svetkoliko carstvo Penkala polako padalo u zaborav, osim kad su se pisale školske zadaće u velikom plavim tekama sa crvenom okomitom crtom na bočnim stranama, koju nikako nisi smio preći prilikom pisanja sastava, a služila je da ti nastavnik ispiše svoje primjedbe na tom prostoru. (Treba li i spomeniti da su slučajevi spontanog curenja tinte : što u torbu među teke i knjige, što u džepu jakne bili relativno česti i kobni za onoga kome se dese !)

U pozadini se na škalama vidi električar Marko Grčić koji popravlja struju na kući p.Mirka Korolije – Vunara a škale pridržava Gole Korolija - inkasant za struju (tada se struja plaćala u kući kada inkasant očita brojilo i kaže koliko ste dužni ! Onda kaže Gole tolko i tolko, platiš i još ga priupitaš : „Oš popiti štogod?“, a on kaže: “Nemerem, evo baš sam sade popio kod „ XX“ kad sam naplaćiva struju“, a u stvari kod nikoga nije htio piti dok inkasira struju!) Marka su svi znali i kao RUNCUK , a nadimak je dobio kad je jednom pomaga da se auto sa palama iz Šibenika okrene na raskršću i dok je ovaj iša u RIKVERC Marko je stalno vika „RUNCUK, RUNCUK“ i pokaziva rukom unazad. Šofer bodul iz Šibenika ( sjedište Elektre je bilo u Šibeniku) zapita kroz otvoren prozor: „Asti gospe ća to vićeš, ništa te ne razumim po vlašku?“ Kad je Marko reka da mu govori na njemačkom da ide unazad, svi su se smijali i tako je zaradio popularni nadimak Runcuk. Inače je Marko bio i vješt nadriljekar jer je zna napraviti melem za rane od destilate suve drenovine ( najmanje 20 godina stare!) imao je i malu destileriju u kojoj je činio melem. Ćaća bi ga zafrkava da je ka i Marko Kraljević kad zna iscjediti suvu drenovinu! Ali šalu na stranu, po potrebi Marko bi napravio ljekoviti melem koji je ljudima pomaga.

Kada su Marko i Gole učili za šofere , moj ih ćaća obučava, pa kad se vraćaju sa terena sjede jednog pa drugog za volan i klaj klaj do Kistanja- tada nije bilo auto škola! Jednom prilikom poslje položenog ispita kad su se vraćali iz Đevrsaka, Marko je tako sporo vozio a ljetno vreme pa se Goli kao suvozaču prizaspalo još kod Bajamnika, a Marko za dešpet prikoči i Gole raspali glavom u šoferšajbu, što ga naglo i probudi, ali je zavoj nosio još nedilju dana! Kad su izašli iz auta ( „žućko“ su ga zvali) a Marku cijela košulja od znoja a bome i radne gaće do koljena: ćaća ga priupita jel to od vrućine a Marko reče: „ Šefe, bome od stra! Prvi put sam sam za volanom!“

Obratite pažnju na slici na kanal i trotoar od kamenih ploča , koji se tu nalaze od kraja 19. vijeka i na kuću u kojoj još nije bilo trgovine, nego je u dvorištu bila VUNOVLAČARSKA RADNJA. Još se sjećam kad je Mirko stavlja opranu vunu na beskonačnu traku i mašina bi je prečešljala i napravila bi se fina paučina od vune koju bi onda na velikom bubnju namatao na dugačku tanku drvenu šipku i tako se stvarala poznata rolna koju bi kasnije domaćice sa sela uvile na preslicu i dok su kod ovaca polako ispredale u tanki vuneni konac koji bi sa preslice umatale u klupka i tako spremale za pletenje što čarapa što džempera. Prije nego li je Mirko postao Vunar, u našem su kraju žene na gargaše češljale vunu. Mukotrpan i dosadan posao, zato je dolaskom prvog stroja za češljanje vune u vunarovu češljaru Mirko postao poznat i omiljen međ narodom Bukovice i donjskih sela. Magarad na kojima su donosili brda vune su se vezivala za murve ispred Perinog vinograda dok su žene čekale da se vuna očešlja i uvije u svitke spremne za presti. Poslje je Mirko kupio i mašinu za recikliranje tekstila, pa si od starih krpa dobija odličnu vunu za štramce i predja koja je služila da se istkaju krpare na tkalačkom stanu. Bio sam mali kad sam odlazio da se igram u dvorištu i oko vunovlačarskih mašina koje su bile na mjestu velikog lokala, i sjećam se živo strmih drvenih škala koje su škripale kad bi se njima penjali Radmila , Milka i ja dok smo se igrali na velikoj terasi bez ograde. Bio sam u njihovoj kući kad su došli doktor i babica iz stare ambulante i nas djecu potjerali vanka u Jankovića avliju dok nije Mirko izaša vanka i reka da se rodila mala Divna. Tad mi nije bilo jasno kako se to rodilo dijete u kući, a nigdje kupusa niti su letile rode!

Nešto kasnije Mirko je otvorio i trgovinu DINARKA u svoja dva lokala u prizemlju: moga si stvarno kupiti sve šta ti na pamet pane! U gornjem manjem bile su bijela tehnika i gvožđurija svakojaka, iza se nalazio magacin sa stočnom hranom, a u velikom lokalu je bila klasična mješovita roba, sa prvim velikim frižiderom za salame i sir, a i kiselo vrhnje u čašama se moglo kupiti samo kod Vunara u radnji. Taj nadimak je p.Mirko ponio do kraja života i svi smo ga po tome znali iako se on ponekad zna i naljutiti – naročito kad je zatvorio vunovlačarsku radnju. Jedno vreme je njegova Jeka radila i u trgovini i istovremeno uklučivala stroj za češljanje vune u dvorištu ispod teze, ali kako se u to vreme pojavila i druga vunovlačara u Đevrskama kod Čede i Vese Cvjetan, to su se Korolije više dali u trgovinu a vunovlačara je pala u prašinu i paotinu. Poslje je u radnju došla i Seka Jove Manojlovića žena, pa je asortiman robe proširen i na kruv iz Knina, ali sve u svemu najbolja stvar sa Vunarovom radnjom bila je u dobrim komšijskim odnosima pa bi bilo povremeno večeri kada se mater sjeti da joj fali prašak za pecivo ili kakva druga sitnica i kaže > ajde kod Jeke da kupiš to i to< , i nikad me nisu vratili neusluženog mada su i sa večere ustajali.

Poslje rušenja krova stare kožare u Jankovića avliji đe su radili Drago Novaković ( Đokin ćaća) i čoek iz Čučeva, Mirko je napravio novu zgradu do Zorinine kuće u koju se kožara preselila, i bila tamo dok sav biznis sa kožama nije preuzeo Macura sa kožarom Visoko, i proširio ga na otkup sirove kravlje kože, jer se ranije otkupljivale samo sušene bekine ( ovčije ) .

Kasnije je Mirko kupio i Isičinu kuću, u kojoj je neko vreme TANJGARU držala Mira Vitas- tanjgarica, u kojoj se osim tanjganja-farbanja vune i razne robe, moglo nabaviti svašta za šnajderice - najveći izbor botuna, a i kad je to moda zahtjevala Mira je nabavila stroj za presvlačenje botuna: ovalnih, četvrtastih, i osmokutih, i sa specijalnim aplikacijama u sredini u obliku zvijezde ili cvjeta od pozlate. Bilo je kupiti i kartica sa tanjgom za kućnu radinost i razne vunice za plesti, a pred Uskrs i tanjge za jaja kao i sličica za naljepiti koje si mora u hladnoj vodi razmekšavati, a tek svaka treća bi cjela na jaju i završila. Sve je to bilo na starim predratnim Isinim rafovima, što je cijelom ambijentu davalo mističnu atmosferu. Mira je iza radnje imala i priručnu kužinu u kojoj je buktila naftarica ( tada vrlo popularna, jer nije trebalo cjepati drva i čistiti pepeo) i na kavi i cigarama uvjek si moga zateći Cibu ili Ćićinu koji su Miri i pomagali oko posla sa tanjganjem i sušenjem vune. Kasnije je Divna preuredila i nadogradila kuću i u njoj otvorila SLASTIČARNU koja je najzad postala konkurencija Mikijevoj, jer osim većeg izbora kolača i ambijent je bio veći pa si moga komotnije sjediti i uz kolače kavenisati, a bogami ljeti je imala i terasu u hladovini lipe koja je 70tih tu zasađena umjesto topole. Ovime sam sve rekao kakve su Mirkove kćeri bile – prave kućanice i dobre kuvarice, te specijalisti za kolače; pa me nije iznenadilo kad se Divna odlučila da od hobija napravi dobar biznis. I dan danas neki moji prijatelji sa sjetom se sjećaju najboljih krempita koje su jeli u životu, a baš kod Divne u slastičarni. Ja samo mogu danas potvrditi da se kolači u radnji nisu ni po čemu razlikovali od onih koje bi moja mater dobila na tanjiriću kad bi svratila kod Jeke, a bez stida bi se znala pohvaliti pred našim gostima da je neki od recepata dobila od Jekinih kćeri – mladih kuvarica.

Moda pletenih džempera 70tih godina od bijele domaće vune bila je imperativ za sve, pa su se bake i majke dale na pređu, pletenje bijelih džempera sa što više šara u obliku pletenica a između njih prevladava je punta rizo ili obicni klot –frket punat. Kad je džemper bio ispleten, od ruku i pletenja ovčija vuna je bila sivkasta pa je trebalo pribjeći tehnici izbjeljivanja. Tada nisu postojali ACE i WANISH, niti soda efekat detergenti, pa su se naše pletačice snalazile SUMPORANJEM U PARTIZANSKOM BURETU koju su koristili pred tridesetak godina u druge svrhe - da se odijela očiste od ušiju ! Naime uzme se velika Wermacht bačva limena bez poklopca i na dnu se uglavi komad drveta i izvrne naopako, pa se za isto drvo objesi džemper , a u jednoj čakici od paštete ili Gavrilović nareska se zapali sumpor koji su uzimale iz konobe a osta od proljetošnjeg sumporanja vinograda. Kad se sumpor počne dimiti poklopiš ga bačvom i sacekaš par sati da dim izbjeli džemper – istine radi treba reći da se smrad na sumpor osjeća dugo bez obzira kojim praškom su ga majke prale, a BOHOR je tek trebalo izmisliti, pa bi se isti mislim smrad, obično do jako pojača kad nedajbože pokisneš i sa džemperom uđeš u 2.razred voza za Knin koga smo zvali „kaubojac“ zbog drvenih sjedišta, namah bi se sve oko tebe ispraznilo radi miomirisa tvoga džempera. Taj miomiris se popularnim francuskim jezikom zva UGUŠ'E, sa akcentom na e! Iz iste kolekcije su stizali i parfemi OZNOJA'Ž vrlo omiljen u ljetnim mjesecima, a za prelazna doba koristio se cesto TRUL'EŽ, sa notom neopranih čarapa iz patika poslje tri dana. U istim vagonima do Knina bilo ujutro ili u podne često su se i isprobavali testeri cvijetnih nota TIHOMIR, ponekad bogme i ZVONIMIR, zavisno kome je dizna bila izdržljivija ! Naš narod je odavno u upotrebu stavio izreku“ ŠTA SE MOTAŠ KI PRDAC U GAĆAMA“ za sve smotance, a mi smo se svakodnevno u vozu prisjećali iste sve pogadjajuć u čijim li se gaćama trenutno mota! I da skratim i vratim se na priču o džemperima koji su svoje pravo modno dostignuće imali tek kada ih dvatriput bura dobro probije, pa ih nije bilo teško nositi, jedino je pretila opasnost da te koja pletilja ne zaustavi na željezničkoj da bi uzela punat: namah izvadi spremne igle iz borše i namakne očice za minut, pa preuzimlje punat a ti ki kip moraš stati dok se drugi bave važnijim stvarima > prepisivanjem domaćeg ili prosto ćakulama.