TV prenos sletanja prvog covjeka na Mjesec… Dok su sovjetske sonde stigle do Meseca pre americkih letelica, Amerikanac Nil Armstrong je postao prva osoba koja je krocila na površini Meseca 21. jula 1969 , nakon sletanja prethodnog dana. Armstrong, komadant misije Apolo 11 , je imao podršku pilota komandnog modula Majkla Kolinsa i pilota lunarnog modula Edvina "Baza" Oldrina u dogadaju koji je gledalo 500 miliona ljudi širom sveta . Društveni komentatori su oznacili sletanje na Mesec kao jedan od kljucnih trenutaka 20. veka , a Armstrongove reci nakon što je dodirnuo površinu Meseca su postale ovekovecene: „ Ovo je mali korak za coveka, a veliki za covecanstvo.“ • 1959 lansiran prvi vasionski brod ka Mesecu , sovjetska „ Luna I “ bez ljudske posade SVEMIRSKA TRKA je bila nezvanicno takmicenje izmedu Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza koje je trajalo od 1957 . do 1975 . godine. Ona je ukljucivala paralelne napore obeju zemalja da istraže svemir veštackim satelitima , da pošalju ljude u svemir i na Mesec . Iako njeni koreni leže u ranoj raketnoj tehnologiji i medunarodnoj zategnutosti nakon Drugog svetskog rata , svemirska trka je pocela nakon sovjetskog lansiranja satelita Sputnjik 1 , 4. oktobra 1957 . Termin svemirska trka je smišljen po analogiji sa trkom u naoružavanju koja je takode postojala izmedu SAD i SSSR. Svemirska trka je postala važan deo kulturnog i tehnološkog rivalstva izmedu Sovjetskog Saveza i SAD tokom Hladnog rata . Svemirska tehnologija je postala posebno važna arena u ovom sukobu, i zbog svoje vojne primene i zbog psihološke koristi od naraslog morala. ISTORIJSKA POZADINA Rani vojni uticaji Rakete su zanimale naucnike i amatere najmanje 2.100 godina. Kinezi su ih koristili kao oružje još u 11. veku . Ruski naucnik Konstantin Ciolkovski je osamdesetih godina 19. veka razmišljao o višestepenim raketama punjenim tecnim gorivom koje bi mogle da stignu do svemira, ali je tek 1926 . Amerikanac Robert Godard dizajnirao prakticnu raketu sa tecnim gorivom. Godard je sprovodio svoj rad u tajnosti, pošto su mu se naucna zajednica, javnost, pa cak i Njujork Tajms podsmevali. Bio je potreban rat da bi katapultirao rakete u slavu. Ovo se pokazalo kao pretnja u buducnosti, pošto ce svaka svemirska trka postati nerazdvojiva od vojnih ambicija ukljucene zemlje, uprkos uglavnom naucnom karakteru i miroljubivoj retorici. Nemacki doprinos Tokom polovine dvadesetih, nemacki naucnici su eksperimentisali sa raketama pogonjenim tecnim gorivom koje su bile sposobne da dostignu relativno velike visine i razdaljine. 1932 , Rajhsver , prethodnik Vermahta , se zainteresovao za rakete radi dalekometne artiljerijske paljbe. Verner fon Braun , slavoljubiv raketni naucnik, se pridružio naporima i razvio oružja za nacisticku Nemacku u Drugom svetskom ratu. Fon Braun je mnogo pozajmio od originalnih Godardovih istraživanja, proucavajuci i poboljšavajuci Godardove rakete. Nemacka A-4 raketa, lansirana 1942 . je postala prva raketa koja je stigla do svemira. 1943 , Nemacka je pocela proizvodnju njenog naslednika, rakete Fau 2 , sa dometom od 300 kilometara i nosivosti bojeve glave od 1000 kilograma . Vermaht je ispalio hiljade Fau 2 raketa na saveznicke države, izazivajuci velike štete i gubitaka života. Ipak, mnogo više radnika-robova je ubijeno tokom proizvodnje Fau 2 nego u napadima. Kako se Drugi svetski rat približavao kraju, sovjetska, britanska i americka vojska i naucni timovi su se takmicili ko ce pre zarobiti tehnologiju i uvežbano osoblje iz nemacke raketne instalacije u Penemindeu . SSSR i Velika Britanija su imale nekog uspeha, ali su SAD stekle najviše koristi, uzimajuci veliki deo nemackih raketnih naucnika - velik deo njih su bili clanovi Nacisticke stranke , ukljucujuci i fon Brauna - iz Nemacke u SAD kao deo operacije Spajalica . Tu su naucnici prilagodili nemacke rakete, originalno korištene protiv Britanije, u druge svrhe. Posleratni naucnici su iskoristili rakete da ispituju uslove na velikim visinama (temperaturu, pritisak), kosmicke zrake i ostala pitanja. Ovo se nastavilo pod fon Braunom i njegovim kolegama, koji su postali deo americkog naucnickog tima. Hladnoratovski koreni Svemirske trke Nakon Drugog svetskog rata, SAD i SSSR su bili uvuceni u Hladni rat kroz špijunažu i propagandu . Istraživanje svemira i satelitska tehnologija je mogla da doprinese u Hladnom ratu na oba fronta. Oprema na satelitima je mogla da špijunira druge zemlje, dok su uspesi u svemiru mogli da služe kao propaganda za reklamiranje naucnicke i vojne snage odredene strane. Iste rakete koje su mogle da pošalju coveka u orbitu ili da pogode odrecenu tacku na Mesecu su takode mogle da pošalju atomsku bombu na odredeni neprijateljski grad. Mnogo od tehnološkog razvoja potrebnog za putovanje u svemir je jednako primenjeno na vojne rakete kao što su interkontinentalne balisticke rakete . Zajedno sa drugim aspektima trke u naoružanju, napredak u svemiru je pokazivao tehnološku i ekonomsku snagu, demonstrirajuci superiornost ideologije te zemlje. Istraživanje svemira je imalo dvostruku ulogu: moglo je da služi miroljubivim nastojanjima, ali je isto moglo da doprinese vojnim ciljevima. VEŠTACKI SATELITI ZAPOCINJU TRKU Sputnjik 4. oktobra 1957 , SSSR je uspešno lansirao Sputnjika 1 , prvi veštacki satelit koji je stigao do orbite i svemirska trka je pocela. Zbog njegovih vojnih i ekonomskih komplikacija, Sputnjik je izazvao strah i žestoke politicke debate u SAD. U isto vreme, lasniranje Sputnjika u Sovjetskom Savezu je videno kao važan pokazatelj naucne i inženjerske sposobnosti nacije. Lansiranje Sputnjika u Sovjetskom Savezu i potonji program istraživanja svemira je naišao na veliko interesovanje javnosti. Za zemlju koja se skoro oporavila od rata je bilo važno i ohrabrujuce da vidi dokaz napretka tehnike u novom dobu. Pre lansiranja Sputnjika, prosecan Amerikanac je verovao da SAD imaju superiornost u svim poljima tehnologije. Fon Braunov kolega u Sovjetskom Savezu, Sergej Koroljev , glavni inženjer koji je dizajnirao raketu R-7 koja je poslala Sputnjik u orbitu, ce kasnije projektovati raketu N-1 , dizajniranu da pošalje kosmonaute na Mesec. Kao odgovor na Sputnjik, SAD su pokrenule ogromne napore da povrate tehnološku nadmoc, ukljucujuci i prepravku školskih nastavnih planova u nadi da ce proizvesti još fon Brauna i Koroljeva. Ova rekacija je danas poznata kao Sputnjikova kriza . Lindon Džonson , potpredsednik za vreme Džona Kenedija, je ovako izrazio motivaciju za americke napore: „U ocima sveta, prvi u svemiru znaci prvi; drugi u svemiru je drugi u svemu.“ Americka javnost, u pocetku obeshrabljena i uplašena zbog Sputnjika, je postala vezana za americke projekte koji su sledili. Školska deca su pratila uspehe lansiranja i gradenje modela raketa je postalo popularan hobi. Predsednik Kenedi je držao govore ohrabrujuci naciju da podrži svemirski program i da pokuša da prevazide skepticizam mnogih koji su mislili da bi milioni dolara bili bolje iskorišceni za pravljenje postojeceg dokazanog oružja ili borbe protiv siromaštva. Nakon skoro cetiri meseca od lasniranja Sputnjika 1, SAD su lansirale svoj prvi satelit Eksplorer 1 . U meduvremenu se odvili brojni osramocujuci neuspesi u Kejp Kanaveralu . Prvi sateliti su lansirani za potrebe nauke. I Sputnjik 1 i Eksplorer 1 su lansirani kao deo ucešca Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država u Medunarodnoj geofizickoj godini . Sputnjik je pomogao u odredivanju gustine gornjeg sloja atmosfere , a let Eksplorera 1 je doveo do otkrica Van Alenovog pojasa . Komunikacioni sateliti Prvi komunikacioni satelit, Projekat SKOR je lansiran 18. decembra 1958 , prenoseci Božicnu poruku svetu od americkog predsednika Ajzenhauera . Prvi aktivni komunikacioni satelit je bio Telstar 1 , kojeg su lansirale SAD 10. jula 1962 . Ostali važniji sateliti SAD su lansirale prvi geosinhroni satelit Sinkom-2 , 26. jula 1963 . Uspeh ove klase satelita je znacilo da obicne satelitske antene nisu više morale da prate orbitu satelita, pošto je orbita ostajala geostacionarna . Ubuduce obicni gradani su mogli koristiti satelitske komunikacije za televizijski prenos, nakon jednog nameštanja. JOŠ SOVJETSKIH USPEHA: ŽIVA BICA U SVEMIRU Životinje u svemiru Tehnicki, vocne muve koje su SAD lansirale 1946 . u zarobljenoj nemackoj Fau-2 raketi su bile prve životinje koje su poslate u svemir. Prvi sisar koji je poslan u svemir, pas Lajka , je putovala u sovjetskom Sputnjiku 2 1957 . Pošto nije postojala tehnologija koja bi vratila Lajku nakon leta, ona je uginula od pritiska i pregrevanja ubrzo nakon što je stigla do svemira. 1960 . sovjetski psi Belka i Strelka su leteli u zemljinoj orbiti i uspešno su se vratili na Zemlju. Americki svemirski program je uveo šimpanze iz Afrike i poslao je na najmanje dve u svemir pre lansiranja prvog coveka u orbitu. U junu 1997 , vazduhoplovstvo SAD je objavilo da ce pustiti svoje poslednje šimpanze kroz javno oslobadanje koje je autorizovao Kongres. Dva meseca nakon njihovog premeštanja u Koulston fondaciju, istraživacku laboratoriju u Novom Meksiku , fondacija Spasimo šimpanze je popunila zahtev za njihovo uklanjanje. Ova akcija je na kraju dozvolila njihovo ”puštanje” u poludivlje uslove 1999 , u utocištu u južnoj Floridi . Kornjace koje su Sovjeti lansirali u Zondu 5 su postale prve životinje koje su letele oko Meseca (septembar 1968). Ljudi u svemiru Jurij Gagarin je postao prvi kosmonaut koji je ušao u orbitu u sovjetskom Vostoku 1 , 12. aprila 1961 , u danu koji je slavljen kao praznik u Sovjetskom Savezu i mnogim drugim zemljama. Let je trajao 1 sat i 48 minuta i izvršio je jedan let u zemljinoj orbiti. 23 dana kasnije, u misiji Fridom 7 , Alan Šepard je postao prvi Amerikanac koji je ušao u svemir. Džon Glen u Frendšipu 7 je postao prvi Amerikanac koji je uspešno obleteo Zemlju, obletevši tri kruga u orbiti 20. februara 1962 . Prvi istovremeni let dvojice coveka je takode potekao iz SSSR, 11 - 15. avgusta . Ruskinja Valentina Terješkova je postala prva žena u svemiru 16. juna 1963 . u Vostoku 6 . Koroljev je prvobitno planirao dalje misije Vostoka, ali nakon objavljivanja americkog Apolo programa , premijer Nikita Hrušcov je zahtevao ubrzanje. Prvi let sa više od jednog clana posade, sovjetski Vashod 1 , modifikovana verzija Vostok letilice, je poleteo 12.oktobra 1964 , noseci Komarova, Feoktisova i Jegorova. Ovaj let je takode bio prvi put da posada nije nosila svemirsko odelosvemirska odela. Aleksej Leonov , iz Vashoda 2 , kojeg je SSSR lansirao 18. marta 1965 , je izvšio prvu šetnju u svemiru . Ova misija se zamalo završila katastrofom; Leonov je jedva uspeo da se vrati u kapsulu, a zahvaljujuci lošim retroraketama, brod se spustio 1600 kilometara od planiranog mesta. Do ovog vremena, Hrušcov je smenjen, a novo sovjetsko rukovodstvo nece pociniti odlucujuce napore. Sletanje na Mesec Iako su uspesi koji su postigli SSSR i SAD doneli veliki ponos svojim nacijama, ideološka klima se pobrinula da ce Svemirska trka trajati dok prvi covek ne bude hodao po Mesecu. Pre ovog dostignuca, bespilotne letelice su morale prvo da istraže Mesec fotografisanjem i pokazivanjem svojih mogucnosti da bezbedno slete na njega. Bespilotne letelice Nakon sovjetskih uspeha u postavljanju prvog satelita u orbitu, Amerikancu su se skoncentrisali na svoje napore da pošalju sonde na Mesece. Svoj prvi pokšaj da urade to su nazvali program Pionir . Sovjetski Luna program je postao operativan sa lansiranjem Lune 1 4. januara 1959 , a Luna 1 je postala prva sonda na Mesecu. Kao dodatak programu Pionir, bilo su još tri specificna americka programa: program Rendžer , program Lunar Orbiter i robotski Survejor program sa ciljem pronalaženja potencijalnog mesta za sletanje Apola na Mesec. SLETANJE COVEKA NA MESEC Dok su sovjetske sonde stigle do Meseca pre americkih letelica, Amerikanac Nil Armstrong je postao prva osoba koja je krocila na površini Meseca 21. jula 1969 , nakon sletanja prethodnog dana. Armstrong, komadant misije Apolo 11 , je imao podršku pilota komandnog modula Majkla Kolinsa i pilota lunarnog modula Edvina "Baza" Oldrina u dogadaju koji je gledalo 500 miliona ljudi širom sveta. Društveni komentatori su oznacili sletanje na Mesec kao jedan od kljucnih trenutaka 20. veka , a Armstrongove reci nakon što je dodirnuo površinu Meseca su postale ovekovecene: Ovo je mali korak za coveka, a veliki za covecanstvo.“ Drugi aspekti sletanja na mesec Uprkos drugim medunarodnim rivalstvima, Svemirska trka je ostala neiskvarena željom za teritorijalna proširenja. Nakon svojih uspešnih sletanja na Mesec, SAD su se izricito odrekli prava posedovanja bilo kog dela Meseca. Misije na druge planete Venera je postala prva planeta pored koje je prošla svemirska letelica SSSR je prvi poslao sonde na Veneru i Mars 1960 . Prva letelica koja je uspešno proletela pored Venere je bio americki Mariner 2 koji je to uradio 14. decembra 1962 . On je poslao nazad iznenedujuce podatke o visokoj temperaturi na površini i velikoj gustini atmosfere na Veneri. Pošto nije nosio kamere, njegovi nalazi nisu privukli pažnju javnosti kao što su uradile slike sa svemirskih sondi koje su daleko nadmašile mogucnosti astronomskih zemaljskih teleskopa. Sonda Sovjetskog Saveza Venera 7 , lansirana 1971 . je postala prva letelica koja se spustila na Veneru. Venera 9 je prva poslala slike sa površine druge planete. Ovo dvoje su bili samo dva predstavnika u dugum nizu Venera letelica; nekoliko drugih Venera letelica je izvršilo letove pored Venere i pokušalo sletanje na nju. Još 7 Venera letelica je sledilo. SAD su lansirale Mariner 10 , koji je proleteo pored Venere na svom putu ka Merkuru 1974 . On je postao prva i za sada jedina letelica koja je letela pored Merkura. Mariner 4 , koji je SAD lansiran 1965 , postala prva sonda koja je prošla pored Marsa; on je poslao potpuno neocekivane slike. Prva letelica na Marsu, Mars 3 , koji je lansirao SSSR, ali nije poslao slike. Americke sonde Viking iz 1976 . je poslala prve slike sa Marsa. SAD su takode poslale Pionir 10 u uspešnom letu pored Jupitera 1973 . Prvi let pored Saturna je obavio Pionir 11 , a prvi i jedini let pored Urana i Neptuna je obavio Vojadžer 2 . Lansiranja i pristajanja Prvi susret u svemiru se desio izmedu Džeminija 6 i Džeminija 7 , 15. decembra 1965 . Njihov naslednik Džemini 8 je izveo prvo pristajanje u svemiru 16. marta 1966 . Prvo automatsko svemirsko pristajanje je povezalo sovjetske Kosmos-186 i Kosmos-188 (dve bespilotne Sojuz letelice) 30. oktobra 1967 . Prvo lasniranje sa mora se odvilo a 1967 , sa americkim Skautom B . Prva svemirska stanica, sovjetski Saljut 1 , je zapocela sa radom 7. juna 1971 . Vojno takmicenje u svemiru Van pogleda, ali ne i bez pravog takmicenja, napori za iskorišcavanje svemira u vojne svrhe su tekli uporedno sa naucnickim naporima. Dosta pre Sputljika 1, i SAD i SSSR su zapoceli razvojne planove za izvidacke satelite. Sovjetska Zenit letelica, koju je za dvostruku upotrebu dizajnirao Koroljev i koja je na kraju postala Vostok, je pocela kao satelit za fotografisanje. Ona se takmicila sa serijom americkog vazduhoplovstva Diskaverer . Diskaverer XIII je obezbedio prve slike iz svemira avgusta 1960 . - jedan dan pre nego što su to Sovjeti uradili. I SAD i SSSR su razvili velike vojne svemirske programe, cesto prateci obrazac gde su SAD samo završile prototip pre nego što se program okoncao, dok je SSSR napravio ili cak lansirao svoje: • Supersonicna interkontinetalna krstareca raketa: Navaho (test-program stopiran) protiv Buran krstarece rakete (planirano) • Mala svemirska letelica sa krilima X-20 Dina Soar (prototip) protiv MiG-105 (testiran) • Vojna svemirska stanica MOL (planirano) protiv Almaza (leteo modifikovan kao Saljut 2, 3 i 5) • Vojna kapsula sa otvorom na toplotnom štitniku Džemini B (testiran bez posade u svemiru) protiv VA TKS, takode znane i kao Merkur svemirska kapsula (letela bez posade kao deo TKS letelice ) • Skela do vojne svemirske stanice: Džemini Feri (planiran) protiv TKS letelice (letela bez posade u svemiru i pristala je na Saljut). Kraj svemirske trke Dok se lansiranje Sputnjika 1 jasno može nazvati pocetkom Svemirske trke, njen kraj je više sporan. Najžešce takmicenje je bilo tokom šezdesetih, a Svemirksa trka se nastavila nakon spuštanja Apola 11 na Mesec 1969. Iako je Apolo 11 pratilo još pet sletanja sa posadom, americki svemirski naucnici su se okrenuli novim terenima. Skajlab bi sakupljao podatke, a svemirski šatl bi vracao svemirske letelice netaknute iz svemira. Amerikanci tvrde da je prvo sletanje coveka na Mesec pobeda u ovoj nezvanicnoj trci. U meduvremenu su se sovjetski naucnici bavili svojim projektima i nisu priznavali poraz. U svakom slucaju, kako se Hladni rat smirivao i kako su ostale nacije pocele da razvijaju svoje svemirske programe, ideja nastavka trke izmedu dve supersile je postajala sve manje izvesna. Obe zemlje su razvile vojne svemirske projekte sa posadom. Americko vazduhoplovstvo je predložilo da Titan rakete lansiraju Dina-Soar hipersonicnu jedrilicu koja bi presretala neprijateljske satelite. Plan za Orbitalnu laboratoriju sa posadom (koristeci opremu zasnovanu na programu Džemini koja bi izvršila zadatke nadgledanja) je potisnuo Dinu-Soar, ali je takode doživeo otkazivanje. SSSR je porucio Almaz program za slicne vojne svemirske stanice, koji se spojio sa Saljut programom . Svemirska trka se usporila nakon sletanja Apola na Mesec , koji su mnogi posmatraci oznacili kao njen vrhunac ili kraj. Ostali misle da je kraj jasno došao sa zajednickim projektom Apolo-Sojuz 1975 . Sovjetska letelica Sojuz 19 se sastala u svemiru i pristala na americki Apolo, dozvolivši astronautima iz suparnickih država da predu u drugu letelicu i da ucestvuju u zajednickim eksperimentima. Iako su nastojanja svake zemlje u svemiru slabila, one su išle u znacajno drugacijim pravcima, a ideja trke je postala zastarela nakon projekta Apolo-Sojuz. Cak je u ovom trenutku saradnje sovjetsko vodstvo obavešteno o prospektu mešanja americkog vazduhoplovstva u program Svemirki šatl i pocelo je da se takmici sa programima Buran i Energija . Ranih osamdesetih, pocetak americke Strateške odbrambene inicijative je dalje pojacalo takmicenje koje je rezultiralo kolapsom Istocnog bloka 1989 . Organizacija, finansiranje i ekonomski uticaj Ogromni troškovi i birokratija koji su bili potrebni da se organizuje istraživanje svemira su doveli do osnivanja nacionalnih svemirskih agencija. Sjedinjene Države i Sovjetski Savez su razvili programe fokusirane samo na naucne i industrijske potrebe ovih napora. 29. jula 1958 . predsednik SAD Ajzenhauer je potpisao Nacionalni aeronauticki i svemirski akt o osnivanju Nacionalne aeronauticke i svemirske agencije ( NASA ). Kada je ona pocela sa radom 1. oktobra 1958 . NASA se sastojala od 4 laboratorije i oko 8.000 radnika vladine 46 godina stare agencije za aeronautiku, Nacionalnog savetnickog komiteta za aeronautiku (NACA). Dok je njena prethodnica NACA radila sa budžetom od 5 miliona dolara , finansiranje NASA se brzo popelo na 5 milijardi dolara godišnje, ukljucujuci i velike sume potpreduzimaca iz privatnog sektora. Sletanje Apola 11 na Mesec je koštalo oko 20 do 25 milajardi dolara. Nedostatak pouzdane statistike cini teškim poredenje americkih i sovjetskim troškova, posebno za vreme Hrušcovljevog perioda. Ipak, 1989. tadašnji nacelnik štaba sovjetskih oružanih snaga, general Mojsejev je izvestio da je SSSR dodelio 6,9 milijardi rublji (oko 4 milijardi dolara) svom svemirskom programu te godine. Drugi sovjetski zvanicnici su procenili da su njihovi ukupni troškovi iznosili blizu te sume tokom celog vremena trajanja programa, dok su neki niži zvanicnici procenjivli na 4,5 milijardi dolara. Kao dodatak nejasnoci oko brojki, takva poredenja moraju uzeti u svoj racun i verovatne efekte sovjetske propagande, koja je za cilj imala da ucini da Sovjetski Savez izgleda jako i da zbuni analize Zapada. Organizacioni problemi, posebno unutrašnja rivalstva, su takode mucili sovjetske napore. SSSR nije imao ništa slicno NASA ( Ruska avijaticarska i svemirska agencija postoji tek od devedesetih). Previše politickih problema u nauci i previše licnih pogleda su ometali sovjetski napredak. Svaki sovjetski glavni projektant je morao da se bori za svoje ideje, tražeci pokroviteljstvo nekog vladinog zvanicnika. 1964, izmedu raznih glavnih projektanata, SSSR je razvijao 30 razlicitih modela lansirnih rampi i svemirskih letelica. Nakon smrti Koroljeva, sovjetski svemirski program je postao reaktivan, pokušavajuci da održi jednakost sa americkim. 1974, SSSR je reorganizovao svoj svemirski program, stvorivši projekat Energija da bi kopirao americki Svemirski šatl sa Buranom . Smrti Kada je Apolo 15 napustio Mesec, astronauti su ostavili spomenicu astronautima obe nacije koji su poginuli tokom napora da se stigne do meseca. U SAD, prvi astronauti koji su poginuli tokom direktnog ucešca u svemirskim putovanjima ili pripremamama su služili u Apolo 1 misiji: komadant Virdžil "Gas" Grisom , stariji pilot Edvard Vajt i pilot Rodžer Cejfi . Njih trojica supoginula u požaru tokom testa na zemlji 27. januara 1967 . Naime, raketa u kojoj su se nalazili je bila ispunjena cistim kiseonikom, a ne vazduhom, jer su tadašnje americke rakete bile slabe u poredenju sa sovjetskim i nisu mogle da podnesu dodatni teret. Varnica koja se pojavila u kabini se brzo pretvorila u požar. Letovi Sovjetskog Saveza Sojuz 1 i Sojuz 11 su takode ishodovali pogibijama. Sojuz 1, lansiran 23. aprila 1967 , je nosio samo jednog kosmonauta, pukovnika Vladimira Komarova , koji je poginuo zbog pada jer se padobran zapetljao pri povratku na Zemlju. 1971. sovjetski kosmonauti Georgi Dobrovoljski , Viktor Patsajev i Vladimir Volkov su se ugušili tokom ulaska posle povratka sa orbitalne stanice Saljut 1 . Za vreme povratka na Zemlju otvorio se ventil i sav vazduh je iscureo iza kapsule, a kosmonauti nisu nosili svemirska odela. Takode, za vreme njihovog boravka u svemiru, njihovi mišici su atrofirali i nisu imali snage da zavrnu ventil. Posle ove nesrece, kosmonauti su morali u povratku da nose svemirska odela i da upražnjavaju fizicke vežbe tokom dužih boravaka u svemiru. Ostali astronauti su umrli u srodnim misijama, ukljucujuci cetvoricu Amerikanaca koji su poginuli u padu aviona T-38 . Juri Gagarin, prvi covek su svemiru, je doživeo slicnu sudbinu kada je pao u lovcu MiG-15 1968.
1 Projekat Vangard je prebacen sa NRL na NASA neposredno pre lansiranja. Napredak u tehnologija i nauci Tehnologija, posebno u aerosvemirskom inžinjering i elektronska komunikacija, je mnogo napredovala tokom ovog perioda. Medutim, efekti Svemirske trke su otišli dalje od raketa, fizike i astronomije. Tehnologija svemirske trke se proširila na polja kao što su kucne potrepštine ili studije opadanja lišca u šumama, a napori da se pobedi u svemirskoj trci su na mnogo nacina promenili nacin na koji su studenti ucili nauku. Americke brige da su brzo zaostale iza Sovjetskog Saveza u trci do svemira su brzo dovele do toga da su zakonodavci i nastavnici tražili veci naglasak na matematici i prirodnim naukama u americkim školama. Americki Nacionalni odbrambeni akt o obrazovanju iz 1958 . je povecao finansiranje ovih ciljeva od obrazovanja u detinjstvu do post-diplomskih studija. Naucnici podstrekivani ovim naporima su pomogli u razvijanju tehnologija za istraživanje svemira koji su usvojene za razne upotrebe od kuhinje do atletkih borilišta. Osušena i spremna-za-jelo hrana, odeca koja ostaje suva, cak i naocare koje se ne zamagljuju su imale korene u svemirskoj nauci. Danas više od hiljadu veštackih satelita kruži oko Zemlje, prenoseci podatke oko planete i olakšavajuci daljinsko ocitavanje podataka o vremenu, vegetaciji ili kretanja ljudi prema državama koje ih zapošljavaju. Dalje, mnogo od mikrotehnologije koja pogoni svakonevne aktivnosti potice od istraživanja koje je pocetno pokrenula Svemirska trka. SSSR je ostao neprikosnoven lider u pravljenju raketa, cak i nakon kraja Hladnog rata. SAD su postale superiorne u elektronici, daljinskom ocitavanju, navodenju vozila i robotskom upravljanju. Još nadolazecih svemirskih trka? Iako se njegova brzina smanjila, istraživanje svemira nastavlja da napreduje nakon kraja Svemirske trke. SAD su lansirale prvu svemirsku letelicu koja se mogla ponovo koristiti (svemirski šatl) na dvadesetogodišnjicu Gagarinovog leta 12. aprila 1981 . 15. novembra , SSSR je lansirao svoju verziju šatla zvanu Buran . Ove i druge nacije nastavljaju da lansiraju sonde, satelite razlicitih vrsta i velike svemirske teleskope. Mogucnost druge medunarodne svemirske trke je pojavila na kraju 20. veka , sa Evropskom svemirskom agencijom (ESA) koja je preuzela vodstvo u lansiranju komercijalnih raketa sa Arijanom 4 i takmiceci se sa NASA. Ambicije ESA su kulminirale u ambiciozne planove kao što je program Aurora koji pokušava da pošalje ljudsku misiju na Mars pre 2030 . i poslala je razne pionirske misije da bi se postigao ovaj cilj. Sa slicnim objavljenjem americkom predsednika Buša 2004 , oznacivši vremenski okvir za konstruisanje i planiranje misije za Istraživacki brod sa posadom (naknadni povratak na Mesec i kasnije put do Marsa do 2030.). 2005 . ESA možda ima pocetnu prednost, pošto se udružila sa Rusijom. Oni ce verovatno zajednicki finansirati i razvijati svoj verziju Kliper letelice koja je predvidena za prvo lansiranje 2011 , nekoliko godina ranije od njenog americkog suparnika, koji je još uvek u stanju ranih skica. 2006. ESA još uvek mora da finansira studiju Klipera. Druge nacije su takode sposobne za uvecanje takmicenja u istraživanju svemira, najviše Kina , Indija i Japan . Iako finansiranje nija na istom nivou kao ESA ili NASA, uspešni letovi sa covekom Šenžua 5 i Šenžua 6 i planovi za svemirsku stanicu Narodne republike Kine su pokazali šta druge zemlje mogu da postignu. Indija ce takode lansirati bespilotnu lunarnu misiju Candrajan-1 pocetkom 2008 . i takode ima planove za letove sa ljudskom posadom. Druga vrsta svemirske trke, možda u prirodi drugacija od prvobitnog sovjetskog-americkog takmicenja, se može desiti izmedu komercijalnih svemirskih kompanija. Rani napori, za ono što se cesto naziva svemirski turizam , da se pokrenu prva komercijalna putovanja u svemir, su kulminirale 28. aprila 2001 , kada je Amerikanac Denis Tito postao prvi svemirski turista kada je posetio Medunarodnu svemirsku stanicu na ruskom Sojuzu TM-32 . Takmicenje privatnih pod-orbitalnih letelica je takode prizvalo novu svemirsku trku izmedu privatnih kompanija. Krajem 2004, brtinaski avijaticar-finansijer Ricard Branson je objavio pokretanje Virdžin Galaktik , kompanije koja ce koristiti Svemirski brod 1 tehnologiju, sa nadama da ce lansirati prve pod-orbitalne letove do 2008... |