PEDESET GODINA OD LANSIRANJA 'SPUTNJIKA 1' Pola veka Sputnjika: "Vrlo prost satelit" je imao i repliku koja se koristila uglavnom za testiranje. Sergej Koroljev je neprekidno insistirao da i kopija bude doterana do perfekcije, a kada ga je jedan saradnik pitao zašto se ulaže toliki trud u šminkanje satelita koji verovatno nikad nece poleteti, odgovorio je u svom stilu: "Zato što ce ova kopija jednoga dana biti eksponat u muzeju" piše: Dr Saša Markovic Kada je 1952. godine Medunarodni naucni savet (ICSU) proglasio drugu polovinu 1957. i citavu 1958. za Medunarodnu geofizicku godinu, malo ko je pretpostavljao da se time postavljaju kulise za jedan od najznacajnijih dogadaja dvadesetog veka. Dve godine kasnije, ICSU je objavio rezoluciju kojom je pozvao sve zainteresovane države da prvi veštacki satelit lansiraju upravo u navedenom periodu kako bi se površina Zemlje precizno premerila iz kosmosa. Amerikanci su vrlo brzo stavili svoj žeton na sto: u julu 1955. godine Bela kuca najavljuje da ce aktivno ucestvovati u obeležavanju geofizicke godine i poziva vojsku i brojne nacionalne agencije da predlože svoje ideje. Vec u septembru odluceno je da se prioritet da projektu Mornaricke istraživacke laboratorije pod nazivom Vangard koji je predvidao da se u orbitu postavi satelit težak nekoliko kilograma. Tacne namere druge supersile bile su nepoznate, ali niko nije sumnjao da i SSSR (Savez Sovjetskih Socijalistickih Republika) ima šta da stavi na sto. Ipak, malo ko je verovao da su Sovjeti ozbiljan rival. Njihove tehnicke sposobnosti na Zapadu bile su konstantno omalovažavane, a cesto izložene i otvorenoj poruzi. Tako je, na primer, vest da ce SSSR uskoro imati atomsku bombu dovoljno malu da stane u kofer bila prokomentarisana u stilu: "Verujemo da oni umeju da naprave bombu, ali zato ne umeju da proizvedu pristojan kofer." U tim pricama svakako je postojalo i zrnce istine. Zapad, medutim, nije znao da je iza sovjetskog projekta lansiranja prvog satelita stao Sergej Koroljev, verovatno najveci konstruktor raketa kog je SSSR ikad imao. Koroljev je pre Drugog svetskog rata bio aktivan clan amaterskih klubova koji su se bavili zmajevima, avionima i raketama. Znanje koje je stekao u tom periodu verovatno mu je pomoglo da preživi Staljinovu cistku iz 1938. i da nakon šest godina provedenih u gulagu dobije posao na konstruisanju vojnih projektila i letelica. Tokom 1954. Koroljev i njegov biro OKB-1 dobijaju zadatak da konstruišu R-7, prvu sovjetsku interkontinentalnu balisticku raketu sa nuklearnom bojevom glavom. Motiv za razvoj ovakve rakete bio je jednostavan: u to vreme Sovjeti su uveliko imali atomsko oružje, ali nisu mogli da ga "isporuce" Amerikancima jer su svi njihovi bombarderi i projektili imali suviše mali domet. CRVENO NEBO : U maju iste godine Koroljev se obraca Ministarstvu vojne industrije i naglašava da je lansiranje satelita "neizbežan naredni korak u razvoju raketne tehnike nakon cega ce meduplanetarna putovanja postati moguca". Koroljev smelo istice da se R-7 može iskoristiti u te svrhe i podvlaci da Amerikanci uveliko rade na ovom cilju. Godinu dana kasnije, Prezidijum Centralnog komiteta Komunisticke partije SSSR nacelno odobrava ovu ideju a Akademija nauka SSSR formira specijalizovano telo koje ce se baviti letovima u kosmos na celu sa Leonidom Sedovim. Sedov ce kasnije prvi javno obelodaniti da SSSR ima nameru da izbaci satelit u orbitu. Taj satelit bice zaveden u sovjetskim protokolima kao Objekat-D. Koroljev je vešto balansirao izmedu svoje ambicije da lansira satelit u najkracem roku i želje državnog rukovodstva da R-7 što pre ude u operativni vojni arsenal. Zeleno svetlo za konkretan rad na izradi satelita predstavnici Akademije dali su tek u januaru 1956. godine a nešto kasnije OKB-1 je posetio i Nikita Hrušcov kako bi se uverio da izrada satelita nece ugroziti vojne planove. No, cak i uz podršku s najvišeg mesta, posao je odmicao sporo i nesigurno. Isporuke su kasnile, kvalitet delova i materijala cesto je bio ocajan a svaki zahtev za dodatnim sredstvima morao je da prode kroz bezbroj birokratskih instanci. Da stvar bude gora, raketa R-7 davala je manji potisak od željenog. Iako je Koroljev nemilice forsirao svoje inženjere u želji da utvrdi uzrok ovakvog ponašanja, na kraju je morao da digne ruke i smanji težinu korisnog tereta kako bi povecao šanse da on dospe u orbitu. Uz to, izrada satelita Objekat-D, prepunog naucnih instrumenata i druge opreme, beznadežno je kasnila, tako da je Koroljev bio prinuden da konstruiše kakvu-takvu zamenu za samo dva meseca. Shodno tome, orbiter je "zbrdazdolisan" i napravljen, kako bi se uštedelo vreme, bez ikakvih tehnickih crteža. Odluceno je da satelit bude sferican, ne iz funkcionalnih razloga, vec zato što je sfera "savršeno geometrijsko telo". Spoljašnja ljuska, sklopljena od dve jednake polulopte, bila je napravljena od aluminijumskog lima debelog dva milimetra i uglancana do perfekcije kako bi reflektovala što veci deo suncevog zracenja i tako zaštitila dva radio-predajnika snage jedan vat od pregrevanja. Ovi predajnici emitovali su signal na dve razlicite frekvencije, pogodne za radio-amatersku detekciju, u intervalima od po tri sekunde. Hladenje je obavljao obican ventilator koji je kovitlao sabijeni azot kojim je sfera bila napunjena. Za pogon ventilatora i predajnika bile su zadužene tri srebro-cink baterije. Uz cetiri dugacke eksterne antene to je, otprilike, bilo sve. PS-1 (Prosteiši Sputnjik, "vrlo prost satelit") bio je spakovan za put. Ovaj satelit imao je i repliku koja se koristila uglavnom za testiranje. Koroljev je neprekidno insistirao da i kopija bude doterana do perfekcije, a kada ga je jedan saradnik pitao zašto se ulaže toliki trud u šminkanje satelita koji verovatno nikad nece poleteti, Koroljev je odgovorio u svom stilu: "Zato što ce ova kopija jednoga dana biti eksponat u muzeju!" Prvo uspešno lansiranje rakete R-7 obavljeno je 21. avgusta 1957. iz kosmodroma u Bajkonuru, a gadan je cilj na Kamcatki. Kada je 7. septembra i drugi opitni let protekao bez problema, Koroljev je znao da konacno ima sve što mu je potrebno. Prvi satelit, u SSSR prozvan "iskusstvennyi sputnik zemli", a na Zapadu kratki Sputnjik, poleteo je 4. oktobra 1957. u 22.26 po moskovskom vremenu, dva dana ranije nego što je planirano, jer se Koroljev neosnovano bojao da mu Amerikanci dišu za vrat i da je njihovo lanisranje satelita pitanje trenutka. Kada je tri sata kasnije državni radio objavio da Zemlja ima još jedan satelit i da je taj satelit napravljen u SSSR, Sputnjik je vec dvaput preleteo SAD. Satelit precnika 60 centimetara i težine 85 kilograma obilazio je Zemlju na svakih stotinak minuta. Vest Radio Moskve o uspešnom lansiranju potvrdena je i od strane radio-amatera koji su potvrdili periodicni prijem karakteristicnog Sputnjikovog signala. Kako se vest širila svetom, milioni ljudi izašli su u dvorišta i parkove u nadi da ce na nebu videti vesnika tek zapocete kosmicke ere. Sputnjik se, naime, uz malo muke mogao videti i golim okom jer je na nebu sijao kao zvezda šeste magnitude; mnogo lakše je bilo pratiti trup rakete koji je takode završio u orbiti – bio je nekoliko puta sjajniji. Jedva primetna tackica koja se brzo pomerala po nebeskom svodu u mašti posmatraca dobijala je obrise nezaustavljive kocije kojom upravlja crveni bog licno. CESTITKE I PONIŽENJE : Prvu priliku da cestitaju svojim rivalima Amerikanci su, igrom slucaja, imali još iste veceri, na prijemu uprilicenom za ugledne svetske naucnike u ambasadi SSSR u Vašingtonu. Ucinio je to Lojd Berkner, ugledni americki geofizicar i osvedoceni džentlmen: "'Njujork tajms' me je upravo informisao da ruski satelit kruži oko Zemljine kugle na visini od 900 kilometara. Želim da cestitam našim sovjetskim kolegama na ovom dostignucu." Iako je sve izgledalo iskreno i prijateljski, Berknerovo lice boje zastave SSSR govorilo je koliko se ugodno osecao. Americki Vangard, projekat bez rezultata koji je probio sve vremenske i finansijske okvire, odjednom je postao deplasiran. Niko nije imao problem da shvati istorijski znacaj Sputnjika, osim birokratskog aparata koji je upravljao tadašnjim SSSR. Cak ni Koroljevu u prvi mah nije bilo jasno zašto se na Zapadu digla tolika prašina oko jednog, u osnovi eksperimentalnog leta ogranicenih dometa. Nikita Hrušcov, tadašnji predsednik SSSR, prespavao je citav dogadaj, smatrajuci dogadaj još jednim "prangijanjem" Koroljeva o državnom trošku. Dan nakon lansiranja, "Pravda" objavljuje samo kratku agencijsku vest, a do istinskog likovanja u sovjetskim medijima doci ce tek pošto je "Njujork tajms" nazvao Sputnjik "najvecim naucno-propagandnim dostignucem u citavoj istoriji". Lindon Džonson, u to vreme senator, predvideo je da ce "jednoga dana komunisti iz svojih satelita bacati atomske bombe na Ameriku kao što deca bacaju kamencice na automobile koji prolaze ispod nadvožnjaka". Lansiranje Sputnjika promenilo je sve: Amerikanci su doživeli poniženje koje se moglo meriti jedino sa onim iz Perl Harbura s pocetka Drugog svetskog rata. Ponovo su uhvaceni na spavanju, spuštenih pantalona i bez garda, a kada su se konacno probudili, videli su da je nebo odjednom postalo crveno. Sputnjikovo regularno "bi-bip" sa orbite na vecinu Amerikanaca delovalo je kao zveckanje srpa i cekica, nepodnošljivo škripanje nebesa upregnutih u omraženu komunisticku mašineriju. I kada se javnost koliko-toliko oporavila od prvog šoka, usledio je još jedan težak udarac: 3. novembra 1957. SSSR lansira u kosmos Sputnjik 2, veliki satelit od pola tone sa psom Lajkom kao živim putnikom. Medutim, kao i u slucaju Perl Harbura, Amerika nije poklekla niti je izgubila želju da uzvrati punom merom. Jer, Amerikanci možda mogu da priznaju da ne igraju najbolju košarku na svetu, mogu cak i rat da izgube kao što im se to desilo u Vijetnamu, ali nikad nece pristati da status tehnicki superiorne nacije prepuste nekom drugom. Brzo su povuceni pravi potezi i rezultati nisu izostali. Postavljeni su temelji NASA, nacionalne kosmicke kuce, unapredeni su školski obrazovni programi kako bi se stvorila nova generacija pametnijih inženjera, matematika je preko noci postala "in", niko više nije ismevao štrebere, Kongres je odrešio kesu i uložio veliki novac u istraživacke programe, izmišljena je cela jedna nauka koja se danas zove "projektni menadžment". Ukratko, angažovano je ono najbolje što je Amerika u tom trenutku imala. Pomalo ironicno, ispostavilo se da je ono "najbolje" bilo oliceno u jednom Nemcu, coveku koji je nakon Drugog svetskog rata dopremljen u Ameriku kao ratni plen. Verner fon Braun bio je mozak nemackog projekta V-2 (fau-dva), idejni tvorac i glavni konstruktor balistickog projektila na raketni pogon sa bojevom glavom od jedne tone, Hitlerovog "oružja konacne osvete", koje je trebalo da ishod rata okrene u korist nacista. U tehnickom smislu, V-2 je bio decenijama ispred svoga vremena. Iako od ove raketne bombe nije bilo odbrane jer je udarala ni od kuda i bez ikakve najave, ona ipak nije mogla da spreci nemacki slom jer je serijska proizvodnja krenula suviše kasno i u nedovoljnim kolicinama. Sa eticke strane, V-2 je predstavljao klasicno sredstvo masovnog terora s obzirom na to da je oružje bilo neprecizno tako da se moglo upotrebiti samo za gadanje velikih urbanih zona. Verner fon Braun je u više navrata priznao da su se on i njegovi inženjeri iskreno radovali kad god bi culi da je V-2 pogodio svoju metu, iako su žrtve redovno bili civili. KAPUT I PREVRTANJE : Pri kraju rata, kada je postalo jasno da je Nemacka "kaput", Fon Braun je ucinio sve da, zajedno sa svojim najbližim saradnicima, padne u ruke zapadnih saveznika i spase obimnu, neprocenjivo vrednu dokumentaciju. Amerikanci su bili krajnje impresionirani onim što su videli i nije im trebalo mnogo vremena da pristupe "transferu znanja". Tokom operacije Spajalica (Paperclip), na desetine zarobljenih nemackih naucnika i vrhunskih inženjera odvedeno je u Ameriku gde im je data šansa da ponovo rade, ali ovoga puta za "pravu stranu". Radeci za americku vojsku Verner fon Braun brzo je potvrdio svoj talenat. Nastavio je tamo gde je projekat V-2 stao i vec 1952. godine dizajnirao raketu Redstoun sposobnu da nosi nuklearne bojeve glave. Fon Braun je bio duboko ubeden da, uz male modifikacije, Redstoun može da se iskoristi za lansiranje satelita u orbitu. Medutim, rad na tome zabranio je licno predsednik Ajzenhauer, koji je smatrao prikladnijim da se lansiranje prvog americkog satelita obavi raketom civilne, a ne vojne proizvodnje. Na suparnickoj strani, Koroljev je uradio to isto. Njegov R-7 je za "duhovnog pretka" takode imao V-2 do cijih je detalja SSSR došao na slican nacin kao i SAD, sakupljanjem dokumentacije, postrojenja i inženjera širom razorene Nemacke. Za razliku od Amerikanaca, Koroljev je "svoje" Nemce relativno brzo vratio nazad u domovinu i nije se preterano oslanjao na njihovu pomoc. No i pored toga, o trci u kosmosu iz pedesetih i šezdesetih godina i dalje se cesto govori kao o nadmetanju "sovjetskih" i "americkih" Nemaca. Ajzenhauerov favorit Vangard bio je spreman za prvi let u decembru 1957. godine. Šanse da raketa dostigne orbitu bile su male, ali su direktori projekta smatrali da, uz božju pomoc, rezultat može da bude i neocekivano dobar. Kako se ne bi desilo da raketa dostigne orbitu a da na noj nema šta da ostavi, na brzinu je napravljen mali satelit velicine pomorandže, stavljen na vrh rakete, pa šta bude. Bog je, medutim, toga dana imao neka preca posla tako da se nesrecni Vangard odlepio od zemlje svega jedan metar a zatim spektakularno eksplodirao pred ocima armije novinara. Ajzenhauer je konacno prestao da razmišlja o tome šta je prikladno, a šta ne: pozvao je Vernera fon Brauna i dao mu odrešene ruke da u kosmos lansira bilo šta, kako zna i ume. Fon Braun nije gubio vreme. Pre svega, on je vrlo dobro shvatao šta je potrebno da bi se primakao zvezdama. Malo ljudi zna da je njemu to vec uspelo raketom V-2 koja je još 1944. godine dostigla visinu od oko 170 kilometara, sedamdeset preko granice gde pocinje kosmos. Medutim, to i dalje nije bio orbitalan let, za tako nešto trebao mu je snažniji pogon, a on mu je sada bio pri ruci. Upotrebio je raketu Jupiter-C, modifikovani Redstoun, i 31. januara 1958. lansirao Eksplorer, prvi americki satelit. U poredenju sa Sputnjikom, Eksplorer je izgledao mnogo skromnije: imao je masu od svega 14 kilograma od cega je osam otpadalo na naucnu opremu. Gajgerov brojac koji je Eksplorer nosio, a projektovao naucnik Van Alen, otkrio je radijacione pojaseve koji danas nose njegovo ime. Ovi rezervoari naelektrisanih cestica zarobljenih dejstvom Zemljinog magnetnog polja bili su i najznacajnije otkrice ucinjeno tokom citave medunarodne geofizicke godine. PITANJE BIOGRAFIJA : Istine radi, ne treba zaboraviti da je medu svim tim pametnim Nemcima koji su dali pocetni impuls americkom osvajanju kosmosa bilo mnogo mracnih biografija, sumnjivih licnosti, pa i ratnih zlocinaca. Amerikanci su, sem u flagrantnim slucajevima, uglavnom ignorisali grehove iz prošlosti racunajuci da istorijska pravda može da saceka ishod borbe za prevlast u kosmosu. Fon Braunu se nije zameralo što je pio šampanjac kad god bi V-2 pogodio London , jer bio je rat i takva euforija bila je sveprisutna. Nije mu, medutim, zaboravljeno da je svoje rakete sklapao u podzemnoj fabrici Mitelverk, gde su u neljudskim uslovima, pod fizickom i psihickom torturom, bez dnevnog svetla, hrane i vazduha živeli, radili i umirali bezbrojni radnici prisilno dovedeni iz svih krajeva poroboljene Evrope. Sve to bilo je gurnuto u fioke da bi postalo aktuelno tek kada je bilo ocigledno da je trka sa "crvenima" dobijena. Odjednom, svi ti pametni Nemci više nisu bili mnogo bitni, a iz fioka su poceli da iskacu duhovi prošlosti. Neki od tih Nemaca umrece rezignirani, neki osramoceni, a neki ce se vratiti u svoju domovinu kako bi izbegli sudski proces. O Fon Braunu istorija još nije dala konacan sud. Ali, kakav god on bio, ostaje cinjenica da je njegov inženjerski genij omogucio Amerikancima da brzo stanu na noge posle pocetnog udarca i da, na kraju, nokautiraju svog rivala. Genijalnost Fon Brauna mogla se meriti samo sa genijalnošcu Koroljeva, a njihov inženjerski rivalitet se tokom pedesetih i šezdesetih godina direktno preslikavao u odnos kosmickih snaga SSSR i SAD. Istorija takode treba da objasni i kako je Koroljev, covek za koga su tvrdili da je neumereni pesimista, još veci cinik i depresivac uspeo da sve do svoje smrti bude glavna pokretacka snaga sovjetskog kosmickog programa. Koroljev je umro 1966. godine, a sa njim i svaka nada da ce SSSR moci da drži korak sa SAD. Iako mu je omiljena recenica bila "svi cemo mi nestati bez traga", vreme nije progutalo ni njega, ni njegovo delo. U skladu sa državnom politikom da se identitet vrhunskih strucnjaka krije – verovatno u želji da se spreci njihov kontakt sa stranim obaveštajnim službama – sovjetska javnost je tek nakon smrti Koroljeva konacno bila u prilici da sazna njegov identitet i oda mu zasluženo priznanje. Ispostavice se da njegovi naslednici nisu imali ni organizatorske sposobnosti ni dovoljno inženjerskog talenta. Da je Koroljev poživeo malo duže i imao makar delic sredstava kojima je raspolagao Fon Braun, ko zna cijih bi zastavica na Mesecu danas bilo više. Amerikanci su seli u raketu Saturn-V, koju im je takode konstruisao Fon Braun, i osvojili Mesec 1969. godine cime je trka u kosmosu simbolicno okoncana. Ko još može da tvrdi da u trci supersila niko ne može da pobedi? Fon Braun je napustio nacionalnu svemirsku kucu 1972. neizmerno razocaran obustavljanjem programa Apolo i novom politikom (ne)osvajanja kosmosa koju je forsirala Niksonova administracija. Umro je 1977. godine i nije docekao da vidi prvi let šatla koji je smelo krenuo zvezdanim stazama, a završio na zemaljskom slepom koloseku kao tragican i skup promašaj od koga ce se Amerika još dugo oporavljati. U suštini, ruski koncept leta u kosmos i danas je manje-više onakav kakav je bio u trenutku smrti Koroljeva. Amerikanci su šatl bacili "na dubrište istorije" i okrenuli se starom dobrom Saturn-Apolo dizajnu, vrativši se tako zaveštanju Fon Brauna. Reklo bi se da, mnogo godina nakon smrti, i Koroljev i Fon Braun još cekaju na dostojne naslednike.
|