sad njemu dobro, a malo je falilo da je dovedem u Kistanje da čuva ovce, samo da sam ćeo!” E šta bi joj valilo, princeza neka, a mogla biti REDAREVA žena u Kistanjama!!! - dobaci Nikolica. Poslje je igra desnog beka jedno vreme u Ajaxu, (Rex bin - tako se veli desni bek na holandskom potvrdi Jotara), koji tada nije bio na evropskom nivou nego je tek kreta ka tom putu kad je Jotara tamo igra. Est kad izađem na teren sve ženetine viču Lalic! Lalic!
Ali Karijera u Ajaxu se brzo završi, kad sam ugano nogu cjeli stadion viče dok su me na nosilima iznosili: Lalic kaput, Lalic kaput! --- Da si osta duže mure biti da bi i titulu osvojili , dobacuje Nikolica, el tako Drago?( priupita Dragu Ličkuljinog, koji siđaše na drvenoj klupici ispred svoje kuće ciko nas). Ništa Drago ne odgovori, ali Jotara nastavi priču o Holandiji sa zavidnim pamćenjem holandskog jezika.
Kupio on DKV motor od 750 ccm (kubika) i sjeo na stražnji sic makedonca Sandra i pošli da se malo provozaju po ravnici Nizozemske:
“ Pičim ja tako kroz polja i lale, kadli, neš ti, na ednom puteljku u šumi, a 25 km od hotela za rudare ustavi nas policija zbog brze vožnje. Miner policaj - to ti znači gospodin - traži on meni vozačku , saobraćajnu i ostale dokumente, a ja nemam. Štaš sad kaže mi Sandro, - a ništa. Kaže policaj sađi sa motora, i kažu daj dokaz da je motor tvoj. A ja kažem sad sam kupio motor i poša sam ga malo provozati, a policaj kaže šta ga tako brzo ćeraš - Plati kaznu, ma ja nemam ni guldena u džepu, oklen mi. Sađi ti druškane sa motora, ja tako i uradih, a oni ti motor sprkljaše u maricu odpozadi i odvezoše se a meni ostavili neku ceduljicu. Ne znam ja, a ni Sandro da pročitamo šta piše, i ajmo sad u hotel ! Kuda li cemo vrak zna, nikad tu njesmo prolazili- okolo šuma u vraže ti ga znaj kuda treba ići. Ma ja kažem ajmo mi preko polja pa dokle stignemo. A polja ograđena žicom sa strujom da im krave ne izlaze vanka pašnjaka, pa se Sandro i ja provlačismo između žica koje smo razmicali drvenim kocom. I tako poslje edno sat stigošmo mi na prugu - eto spasa, idemo po tračnicama i stigošmo na stanicu, i od sitnjavera koje ima Sandro u džepu kupimo karte do mjesta đe nam je bio hotel. Stigošmo do hotela i ja reko Sandru da ne divani šta nam se trevilo, a ako neko pita za motor kaži: proda ga! - šta da se vesele mojoj žalosti!. Šta ti misliš kakva bi bruka bila da se saznalo. Šutra odnesem ja onu cedulju kod tumaca, nekog slovenca Mirka koji je zna holandski, i on mi kaže ovo ti je da čekaš poziv za suca za prekršaje u glavnom gradu što si brzo vozio i nisi ima vozačku. Za petnaest dana dođe ti velika koverta i u njoj pismo, ja jopet kod Mirka da mi rastumači- unutra pravi poziv za sud u Mastrihtu, i kazna 1000 guldena, pa ti ja odo u glavni sud da platim kaznu, a kazna moje dvi plate! Edva nađo sud! Kad sam stiga na stanicu pitam ja ednog policajca đe to trebam ići, pokažem mu oni poziv, a on meni tamo amo ljevo desno, nebi da sam se tamo rodio a kamoli šta ga polak njesam razumio. Sjedem ja u taxi i odveze me on pred neki sud. Uđem ja unutra, a ono sud za kriminalce i ubice, kaže mi portir nije ti ovo taj sud. Ebem ti vraga đe ću sad, a on mi kaže eno ti preko puta. Odem ja u tu zgradu i nađo salu kako pisalo na pozivu (nešto sam i ja zna rastumaciti, njesam nepismen), uđo ja unutra a ono sala puna ki šipak, svi za neke kazne pred suca da izađu, oko vožnje. Ja uđo a oni svi zanjemiše i gledaju u me ka u glumca: ja obuka špricano odjelo i crljenu kravatu a stavio tamne naočare (vini Morlon Brandon - dobacuje Nikolica, Est! odgovara Jotara). I sjedem u prvi red a neki me prepoznali sa utakmica pa traže autogram. Kad me prozva policajac pred suce, a nji tri sjede za velikim stolom u crnim veštama i imali bjele kragne i oko rukava, i poče sudac da divani, a nešto sam malo i razumio: vozio bez vozačke brza vožnja, prednja guma izlizata.. i odrapi me sa tri plate ! ( Esi li platio? Opet će Nikolica, Dašta nego sam!) Izvadim pun novčanik, para ki blata, i velim Miner da platim, a om meni NO. dobićeš poštom kaznu da platiš, pa se vratim popodnevnim vozom u hotel. A moji me pitaju ( ...bosanaca bilo dosta …) Esi živ, mi mislili da te streljalo! E njesu , velim, ovo je bio civilni sud, a kašnje ću na vojni ! E tamo će te siguno streljati - opet će oni bosanci. Za par dana stigne jopet velika koverta, ja sa njom kod Mirka, a on mi kaže: Sud dosudio 1000 guldena kazne, ali taj dan kraljičinoj ćeri bio rođendan, pa svima kaže smanjila kazne napolak, pa ja ima platiti samo 500 guldena. Platim i šutra odem do policije da uzmem motor: Dobar dan iner policaj, ja doša po motor, velim, a oni meni koji motor. Pa onaj šta ste mi oduzeli prije tri neđelje. E toga nema više, MINER LALIC , DKV KAPUT MIT PRESA - spržili pod presom motor ki da je ukraden, mislili onaj jugos neće platiti kaznu!
I tako izdovoljim se ja tog posla u Holandiji, teško se radi malo se uštedi, nikakve vajde i vratim se u Kistanje i postave me za redara: dobijem uniformu i pištolj - ki policajac. Svi me se bojali, ja jednom upozorim a poslje pišem kaznu za remećenje javnog reda (ako neko ne unese drva ili pržinu sa ulice, ka šta se i meni dešavalo pa do kasno u noć vozaj drva kroz kuću da te Jotara sutra ujutro ne kazni). Znaš li Nikola da me se jedan iz Voševaca prepa na smrt kad me vidio u Šušnjima? On na motoru bez dozvole, vidio me izdaleka od vodotornja a ja bio kod Jadrana, pa skrenu u šumu, dade vragu motorić neđe iza grma, a on skočio u kupinu sav se izgreba! Poslje mi priča kako se usra od stra mislio da sam milicajac !
Sa nama je sjedio i Medo pa priupita Jotaru šta je to bilo sa njegovim KOLAŠom (pištolj sa kolut. Kolt). E to je bilo one zadnje večeri prije nego je srušena Maleševića kuća da se na njeno mjesto ozida Robna kuca. Pitam ja Bože Ćakića da mi dade ključ od kuće koji je on ima pa da vidim kakva je to kuća bila. Dade mi on, ja malo cunja po praznim sobetinama, i kad na jednom na sred šufita KOLAŠ! Kako li se tu stvorio ne znam, mora da ga je Đordjo, Ćakićev sin tamo zaboravio, e neka ga je zaboravio, ja sa kolašom pod košulju i odma odo kući. Nije me više zanimala kućetina, i tako su je sutra sorili. U ćaćinoj alatnici ja ga ocistim, ali metaka nemam. Kad je bio čist i nako sjajan, ljep brte, brige vragu što metaka nema. Poslje nekako nabavim metke od Tompsona, ali njesu bili odgovarajući jer njesu imali kočnice za revolver pa kad pukneš iz pištolja ode i čaura kroz cjev. Tako ja dugo čeka kad ću ispaliti iz kolaša, i ednom kad sam se vraća na motoriću iz Bjeline od babe, neđe kod Modrina Sela u mrkloj noći uvati me stra, čuju se sami čagljevi okolo mene. E neš se ti više strašiti, izvadim kolaš i stavim metke, PUC - ništa, a meni drago što mogu pucati uzrak, pa aj još ću jedan! PUC - kad ono uši mi zagluviše i zasljepi me od eksplozije - a ja sretan što se zvjerad razbježala, pa kolaša pod košulju i kući. Ja kući kad sam doša odma u alatnicu da ostavim kolaša na sigurno mjesto a ima sam šta i viditi: pukla cjev dopola! Pitaju moji: Kako baba ? Ki vrag - dobro ! I odma otpilam polak cjevi. Poslje kad sam opet proba pištolj ali puče cjev skroz, eto ti je vraže. Stara! Ko zna odkada je kolaš bio u Kistanjama. Njesam zna da se mogla zamjeniti u Zagrebu, naručiš kod oružara i promjeniš novu. E poslje se neki mulci vrzmali po mojoj alatnici i eto ti ga vraže - nesta kolaš ! Ko zna đe li je završio poslje? ….
Na Medino pitanje el ga zanima šta je dalje bilo sa kolašom? - Reci , nema veze! - reče Jotara. Ispriča nam Medo da je pištoljera bez cjevi nestala “u jednoj akciji“ ( El to ona akcija kad je Baf odnjo pršute Ćakiću? Obuka mantil pa stavio šešir i tamne naočare da ga niko ne prepozna, i kao čita novine na klupi, a probuža rupe na novinama da prati đe ide Đorđo Ćakić, a poslje okači pršut ispod mantila za unutrašnju stranu rukava i pravac Deverova dolina - dobaci Dude). Nije iz te “akcije “ ova je bila po noći a glavni je akter bio isto Lalić ki i Jotara (Ali nisam ja - kaže Medo, ispostavi se da su mu inicijali V. L. i sade je neđe u Americi), malo ga nosa po školi u Zadru, a poslje ga zamjeni za malokalibarski zračni pištolj u Zadru. Edno vreme se puva sa tim zračnim pištoljem na pijaci, ispuca dosta kutija olovne municije iza stare škole i kad se toga izdovoljio onda ga proda, a kome neka Jotara pita svoga brata el se sjeća te priče od prije dosta godina……
I onda se rastadosmo pošto smo se dobro ismijali na ove dogodovštine, Medo i ja odošmo u gornji kraj a ostali u donji, bližilo se vreme ručku i poslje rucka ljeganje!
Dok smo kretali kućama Medo mi ispriča najnoviji vic iz Kistanja:
Pitanje: KAD ĆE HRVATSKA UĆI U EVROPSKU UNIJU?
Odgovor: KAD ISPORUČI GENERALE U HAG I KAD IM LJUDI SAĐU SA DRVEĆA!
E, sad što se generala tiče stvari teku kako se traži iz Haga, ali Jotara i dalje spava na murvi u dvorištu iako mu je kuća obnovljena, pa je veliko pitanje datuma kad će se taj ulazak desiti!
Jotara je napravio u dvorištu iza kuće između dvi murve krevet u krošnji, pa kad ga neko traži on ga odozgo odmjeri i vidi oće li se javiti ili ne! Vrata vavjek otključata, ali ne treba mu ni interfon ni video nadzor…
